BAZA ZNANJA

Kurs: -- Menadžment ljudskih resursa

Modul: Osnove menadžmenta ljudskih resursa

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Nastanak i istorijat menadžmenta ljudskih resursa

Opšte shvatanje

Opšte je poznato da je proces rada odigrao ključnu ulogu u razvoju čoveka. Položaj čoveka u društvu od davnina se mogao odrediti pomoću rada i načina na koji se on obavljao. Ljudi su tokom razvoja civilizacija živeli u različitim oblicima društvene zajednice, kao što su: demokratija, oligarhija, autokratija, anarhija, monarhija, republika i sve su se odlikovale određenom organizacijom vlasti. Od karaktera vlasti u tim zajednicama zavisio je položaj ljudi u različitim društvenim sistemima, odnosno način upravljanja ljudima.

Menadžment ljudskih resursa u drevnim civilizacijama

Prve začetke menadžmenta ljudskih resursa nalazimo u drevnim civilizacijama: Vavilonu, Asiriji, Egiptu, Indiji i Kini. U Vavilonu i Egiptu građeni su hramovi u obliku piramida i izvođeni irigacioni radovi u poljoprivredi, odnosno kopani su kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje. Ti radovi su se obavljali prema kalendaru i vrlo planski. Možemo reći da je to bio oblik racionalnog sistema menadžmenta ljudskih resursa. Kod Asiraca takođe nalazimo prve primere menadžmenta ljudskih resursa. Kralj bi imenovao svoga zamenika i svi su se zakletvom obavezivali da će poštovati njegove odluke. Zamenik je stupao na scenu u slučajevima kada je kralju pretila opasnost ili kada bi proroci predvideli zlu sudbinu. Funkcija zamenika kralja smatra se prvim začecima upravljanja ljudskim resursima.

Egipatska civilizacija u razvoju menadžmenta ljudskih resursa

U Egiptu je vladala apsolutna monarhija. Egipatski kralj se zvao faraon i imao je božansku vlast. Egipatski faraoni su posebno bili poznati po građevinskim radovima na hramovima i grobnicama koji su izvođeni na zadivljujući način, s obzirom na nizak stepen postojeće tehnologije. U tim radovima ključnu ulogu su imali zanati i zanatlije. Uz njih veći deo radne snage su činili felasi (zemljoradnici). Zakoni su bili krajnje strogi, a sudije su prema sirotinji bile nemilosrdne. Pohlepa za novcem najizraženija je bila kod vladajuće klase i činovništva koje je bilo sklono korupciji, potkradajući često i samu državu i faraone. Zbog toga su doneti strogi zakoni kojima je posebno bila naglašena zaštita imovine, pošteni činovnici su mogli računati na sigurnost i stalni posao, a njihova deca su imala pravo da ih naslede na poslu po završenoj školi i stečenoj kvalifikaciji. Posebno su značajni bili pisari koji su se školovali i taj poziv se smatrao najplemenitijim.

Indijska civilizacija u razvoju menadžmenta ljudskih resursa

U Indiji je vladalo kastinsko državno uređenje i društvo je bilo podeljeno na četiri kaste:

1. prva kasta – sveštenstvo,
2. druga – vladari i vojska,
3. treća – zanatlije, proizvođači i trgovci,
4. četvrta – robovi, pretežno starosedeoci.

Izvan kasti bili su doseljenici koji su samo mogli da rade za kaste.
 
Po tzv. Maunovom zakonu bilo je zabranjeno sklapati brak između pripadnika različitih kasti, da bi kasnije sa pojavom Bude i njegovog učenja budizma ta zabrana bila ukinuta.

Indijskom civilizacijom vladao je centralni kralj koji je upoređivan sa suncem, a na nižoj stepenici postavljao je svoje vazale - kraljeve sa kojima je delio vlast. Centralni kralj je imao neprikosnovenu vlast i odlučivao o svemu. Pored kralja, postojale su i skupštine kao organi vlasti. Titula kralja se sticala uglavnom nasledstvom, a ređe izborom. U vršenju kraljevske vlasti postojala je neka vrsta ugovora kojim je kralj morao da zasluži svoj presto. U tom ugovoru bili su ustrojeni određeni menadžerski principi koji su se odnosili na sposobnost i poštenje i kralj ih je morao poštovati da bi ga narod poštovao i cenio. Dakle, prve principe u istoriji o menadžmentu ljudskih resursa susrećemo upravo u Indiji.

Ono što je posebno interesantno sa aspekta ljudskih resursa jeste to da su postojale skupštine – narodne i političke. Strukturu skupština čini veće plemića i političko veće pokrajina. Skupštine su birale državne službenike (ministre i savetnike). Pored ministara i savetnika, skupštine, shodno teoriji o četiri strane sveta, pripremaju i četiri činovnika gde će svaki zastupati po četvrtinu stanovništva. U političko-pravnom smislu u indijskoj civilizaciji susrećemo prve obrise lokalne samouprave, tako što je zemlja bila podeljena na regije na čijem čelu stoji vazal-kralj, zatim na okruge kojima upravlja šef poslova (poglavar), pa na opštine na čijem čelu je opštinsko veće sastavljeno od predstavnika trgovaca, pisara i zanatlija. Svaka opština sastojala se od nekoliko seoskih autonomija koje su zadržane sve do danas. U slučaju tiranskog vladanja kralja-vazala ili poglavara opštinsko veće i narod mogli su pokrenuti postupak pred centralnim kraljem za njihovo smenjivanje, čime se prvi put uvodi princip odgovornosti rukovodilaca.

Kineska civilizacija u razvoju menadžmenta ljudskih resursa

U staroj Kini društvenu strukturu čini porodični sistem. Kako je poljoprivreda bila glavno područje ekonomskog života, zemljoradnji i zemljoradnicima se pridavao poseban značaj. U to vreme postojalo je nekoliko staleža: plemstvo, sveštenstvo, zanatlije, trgovci i poljoprivrednici. Najpoznatiji ljudi na dvoru kineskih careva bili su učeni ljudi – filozofi: Lao Ce i Konfučije. Izvor i začetak svega bio je Tao, koji je viši od Boga. Osnovno učenje Lao Cea bilo je u shvatanju kako da se čovek oslobodi afektivnog stanja i frustracije, a da istovremeno zadrži prirodnu i humanu autonomiju. Njegova poruka narodu glasila je: Uzdrži se od velikih strasti, uživanja i uznemiravanja; živi u spokojstvu i blaženstvu.
 
Konfučije je zagovarao čvrst moral zasnovan na potrebama čoveka koji je u stanju da kaže pravu istinu. Moralno znači govoriti istinu - bila je poruka ovog filozofa. Njihova filozofska učenja imala su snažan uticaj na način ponašanja i postala su filozofija života u obliku narodne religije. Snaga morala kod naroda bila je tako snažna da se moglo svakome, uključujući i vladaru, napomenuti da je načinio grešku, a moralna sankcija griža savesti imala je izraženi čin odgovornosti.

Grčka civilizacija u razvoju menadžmenta ljudskih resursa

Antičke grčke države: Atina, Sparta i Teba odlikovale su se nizom demokratskih institucija, u čemu je posebno prednjačila Atina u Periklovo doba (499-429. p.n.e). U njoj su preko institucije Skuštine skoro svi građani upravljali državom. Za lokalnu upravu skupština je bila organ zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Svaki građanin je mogao da sedi u skupštini ili da bude biran za sudiju pod određenim kadrovskim uslovima:

• Prvi kadrovski uslov - da je rođen od oca Atinjanina i majke Atinjanke.
• Drugi kadrovski uslov - da je punoletan (da ima 18 godina) i da je odslužio dvogodišnji vojni rok, tako da tek u 20. godini može da sedne u skupštinsku klupu.

Između dve sednice atinske skupštine zasedalo je skupštinsko veće sastavljeno od 500 izabranih građana, koji su se birali na mandat koji je trajao godinu dana. Većnici su nakon izbora polagali ispit spremnosti za državne poslove i davali zakletvu pred većnicima kojima ističe mandat.

Veće imenuje Predsedništvo na mesec dana, a Predsedništvo bira Predsednika na jedan dan, tako da je svako od njih obavljao funkciju Predsednika. Pored toga, po posebnim kadrovskim kriterijumima birano je deset stratega sa neograničenim mandatom, s tim da je šest od njih zaduženo za zaštitu zakonitosti.

Po atinskim zakonima, nijedan Atinjanin nije mogao biti većnik više od dva puta i svaki građanin je imao priliku da bar jednom postane većnik i na taj način i član predsedništva, pa čak i predsednik republike. Većnici su se birali žrebom pod kadrovskim uslovom da su navršili 30 godina života. Izabrani funkcioneri imali su samo dve kadrovske privilegije: za vreme mandata bili su oslobođeni vojne vežbe i imali su pravo na počasno mesto u pozorištu.

Za stratege su traženi posebni kadrovski uslovi: određene sposobnosti kako bi uspešno mogli rukovoditi poslovima narodne odbrane i komandovati vojskom i brodovima i kao takvi nisu se mogli birati žrebom. Kadrovski kriterijumi izbora postojali su i za ostale političare i činovnike. Tražena je moralno-politička podobnost i proveravana upravljačka sposobnost putem dokimasije (odgovarajućeg ispita). Svaki od njih podnosio je izveštaj skupštini koja je mogla da izglasa nepoverenje u slučaju neprihvatanja datog izveštaja, ili pak da donese odluku o izgnanstvu iz zemlje u slučaju lošeg rada. Odluku o izgnanstvu iz zemlje niko nije mogao opovrgnuti.

Kadrovski principi

Menadžment ljudskim resursima u Periklovo doba zasnivao se na tri bitna načela:

1. apsolutnoj ljubavi prema postojećem poretku,
2. izvanrednih sposobnosti za obavljanje državnih poslova i
3. pravednosti, poštenja i vrline.

Ova načela zapisao je Aristotel (IV vek p.n.e) i sa pravom se mogu smatrati osnovom savremenog menadžmenta ljudskim resursima. Dalje je Aristotel istakao da bi "zakonima trebalo urediti da niko ne postane mnogo moćan, ni zbog prijatelja, ni zbog novca, u protivnom ne dozvoliti mu vršenje državne vlasti". 

Specijalizacija i diverzifikacija znanja i veština

U razmatranju menadžmenta ljudskim resursima posebno su zanimljivi Sokratovi kadrovski kriterijumi vezani za državne rukovodioce. Ti kriterijumi iskazuju se kroz sledeće vrline: marljivost, istrajnost, dovitljivost, ljubaznost, opreznost, ekonomičnost, borbenost, mudrost, razboritost i taktičnost.

Navedeni kriterijumi za izbor rukovodilaca na državne funkcije ni danas ništa nisu izgubili na svom značenju. Naprotiv, savremeni menadžment ljudskim resursima trebalo bi da se odlikuje gorenavedenim kriterijumima.

Sokratovi učenici Platon (427-347 p.n.e) i Ksenofont (430-385 p.n.e) takođe su se bavili menadžmentom ljudskih resursa. Tako je Platon u svom delu "Država", projektujući "idealno društvo" koje će biti izgrađeno u budućnosti posebnu pažnju posvetio profesionalnoj orijentaciji kadrova, tj. selekciji i odabiranju pojedinaca za državne poslove i zanimanja, naglašavajući da u državi postoji 54 vrste zanimanja (profesije) i svaki bi čovek trebalo da se bavi samo jednom vrstom posla, osuđujući tzv. univerzalnog čoveka koji zna nekoliko vrsta poslova. Ksenofont je prvi teoretičar koji se bavi podelom rada i ističe prednosti toga rada nad tzv. univerzalnim radom.

Bez obzira na skromne rezultate antičke misli o menadžmentu ljudskim resursima, ipak možemo reći da je ona ostavila čovečanstvu trajnu i neprocenjivu vrednost za brojne institucije savremenog društva i posejala prvo seme za nastanak menadžmenta ljudskih resursa, što je bio korak napred u odnosu na srednjovekovni period i teološki pogled na svet i društvo, u kojem nije bilo ni pomena o ljudskim resursima. Tek pojavom kapitalizma i tržišne privrede biće napravljen sledeći pomak u ostvarivanju definisanja upravljanja ljudskim resursima, da bi u savremenom dobu, u uslovima savremenog poslovanja ljudski resursi i marketing stekli prioritet u organizacijama.