BAZA ZNANJA
|
Kurs: - Upravljanje lancem nabavke Materijali vezani uz ovu lekciju: - Test uloga, troškovi i modeli upravljanja zalihama - Uloga, troškovi i modeli upravljanja zalihama (PDF dokument) Skoro sva preduzeća moraju da imaju određene zalihe, bilo da se radi o sirovinama, proizovodnji u toku ili gotovim proizvodima. One predstavljaju proizvode koje ta preduzeća kupuju i skladište ih do trenutka kada se ukaže potreba za njima. Količina zaliha enormno varira od jednog do drugog preduzeća, ali se smatra da prosečno preduzeće u svakom trenutku drži oko 20% svog godišnjeg prometa na zalihama. One predstavljaju izuzetno veliku investiciju koju menadžeri žele da organizuju na najbolji mogući način. Nažalost, ovo je mnogo teže uraditi nego što se čini na prvi pogled. Uložen je ogroman napor u cilju razvoja principa za efektivno upravljanje zalihama, ali je još uvek teško identifikovati najbolje ponašanje u konkretnim situacijama. Nema idealnog načina za organizovanje zaliha, a najbolje opcije se razlikuju u zavisnosti od vrste organizacije, načina njenog poslovanja, ograničenja, ciljeva i čitavog spektra subjektivnih faktora. Uprkos svemu ovome, jasno se može sagledati trend prema maksimalnom mogućem smanjenju zaliha. Nove metode poslovanja omogućavaju preduzećima da brzo prenose proizvode kroz lanac nabavke, omogućavajući pritom da se ostvari isti nivo zadovoljstva klijenata uz mnogo manje količine zaliha. ZalihePostoji nekoliko različitih vrsta materijala na zalihama, koje, najopštije rečeno, možemo klasifikovati kao sirovine, proizvode koji se nalaze u procesu proizvodnje, gotove proizvode, rezervne delove i potrošni materijal. Bez obzira šta sve posmatramo pod pojmom zaliha, osnovne operacije na upravljanju zalihama su u principu skoro identične. One prate jednostavan ciklus od nabavke do upotrebe:
Na osnovu ovog primera se može videti da organizacija treba da odgovori na tri značajna pitanja u vezi sa upravljanjem zalihama:
Prvo od ova tri pitanja je verovatno i najteže. Ono je u najvećoj meri podložno subjektivnim procenama menadžmenta, a jedino pravilo koje kod njega važi je da koristi od držanja nekog proizvoda na zalihama moraju biti veće od troškova koji nastaju ukoliko se on ne nalazi na zalihama. Jako mali broj preduzeća je sposoban da na pravi način donosi odluke iz ove oblasti. Posledica toga je tendencija da količine na zalihama stalno rastu, novi proizvodi se dodaju bez mnogo analize potreba za njima, a stari artikli se ne uklanjaju sa zaliha. Ovaj problem prevelikih zaliha može da postane izuzetno komplikovan, a menadžeri često na njega reaguju drastičnim programima smanjenja zaliha koji, po pravilu, sa zaliha uklanjaju pored nepotrebnih i izuzetno značajne proizvode. Na poslednja dva pitanja je lakše dati odgovor, a pravo rešenje ovih problema dovodi i do mnogih drugih odgovora na značajna pitanja poput koji je to iznos novca koji treba investirati u zalihe, koji su prosečni nivoi zaliha, koliko se često pojavljuju nestašice određenih artikala... Odgovori na ova i mnogo druga pitanja se najlakše mogu dobiti na osnovu politike poručivanja koja se definiše na osnovu drugog i trećeg pitanja. Efektivno određivanje vremena i veličine porudžbina, na primer, pozitivno utiče na nivo prosečnih zaliha, troškove, kvalitet usluge, verovatnoću nastajanja nestašica i mnoge druge pokazatelje. Ciljevi upravljanja zalihamaUprkos činjenici da se problematika upravljanja zalihama obrađuje već dugo vemena, svakodnevno se pojavljuju nove ideje vezane za nju. Najdramatičnije promene u ovoj oblasti su se dogodile u poslednjih desetak godina. Kombinacija savremenih tehnologija i poboljšanih načina poslovanja je omogućila razvoj novih metoda upravljanja zalihama, a njihovoj pojavi su dodatno doprineli i novi pristupi problematici upravljanja zalihama.Potreba za prikupljanjem hrane u trenutcima kada je ona raspoloživa i njeno čuvanje za situacije u kojima će je nedostajati je, verovatno, najstariji problem upravljanja zalihama sa kojim se susrelo gotovo svako živo biće. Implicitni cilj ovog pristupa bio je da se sačuva što je veća moguća količina hrane, pošto su oni sa najvećim zalihama hrane imali najveću verovatnoću preživljavanja. Ovaj pogled, da su velike zalihe dobre, je bio dominantan kroz veći deo istorije čovečanstva. Osnovni zadatak zaliha, ipak, nije da demonstriraju nečije bogatstvo, već da organizacijama pruže bafer između nabavke određenog proizvoda i potražnje za njim. Zalihe sprečavaju potrebu nabavljanja nekog proizvoda svakog puta kada se za njim ukaže potreba. Zalihe omogućavaju ekonomičniiju nabavku. Ovo se najbolje može videti u supermarketima gde zalihe predstavljaju bafer između malih, čestih "porudžbina" brojnih kupaca i velike, ređe, isporuke kamionima. Korišćenje zaliha kao bafera između nabavke i potražnje omogućava organizacijama da nastave sa svojim normalnim poslovanjem u situacijama u kojima postoji promenjivost potražnje ili neizvesnost. Restoran koji mora da zadovolji potražnju koja nije unapred poznata mora da drži zalihe hrane i sastojaka. Ukoliko isporuka materijala zakasni, fabrika može da iskoristi sirovine sa zaliha kako bi nastavila svoje normalno poslovanje... Pošto su neizvesnost i promenjivost potražnje neizbežni u skoro svim operacijama, stiče se utisak da je visok nivo zaliha neizbežan, da on čak predstavlja i prednost u poslovanju. One sigurno pružaju određene prednosti, omogućavajući:
Početkom prošlog veka organizacije počinju da postavljaju pitanje da li su velike količine zaliha zaista dobre za njihovo poslovanje. Industrijalizacija je učinila proizvodnju i distribuciju roba mnogo pouzdanijom, smanjujući pritom neizvesnost na strani nabavke. Sa druge strane, došlo se do zaključka da držanje zaliha stvara troškove u iznosi od 25 do 30 procenata njihove vrednosti na godišnjem nivou. Drugim rečima, politika visokih zaliha je praćena i izuzetno visokim troškovima. U ovom trenutku pažnja počinje da se posvećuje balansu između koristi nastalih velikim zalihama i njihovim troškovima. Često se dolazilo do zaključka da plaćaju isuviše za koristi koje nastaju, tako da bi smanjenjem zaliha ostvarili vrlo slične rezultate uz značajno niže troškove. Uprkos tome što bi se povremeno desila nestašica određenih sirovina ili proizvoda, što tražnja ponekad ne bi bila u potpunosti zadovoljena ili bi morao da se menja plan proizvodnje zbog zakasnele isporuke materijala, koristi nastale smanjenjem troškova su se činila izuzetno privlačnom. Na ovaj način je nastao dominantni pogled na zalihe - one su skupe, ali i neophodne. Danas se najveći akcenat stavlja na odnos između držanja zaliha i negativnih efekata koji nastaju zbog manjih nivoa zaliha, uz pokušaje da se ostvare najmanji mogući ukupni troškovi zaliha. Modeli upravljanja zalihamaPojava modela za naučno upravljanje zalihama predstavlja ključnu fazu razvoja upravljanja zalihama. Kvantitativni modeli upravljanja zalihama se koriste u cilju utvrđivanja veličine porudžbine, "ekonomične količine poručivanja" koja minimizira ukupne troškove. Nakon što se odredi ekonomična količina poručivanja, lako se mogu utvrditi potrebne količine zaliha, investicije koje je potrebno uložiti u njih, nivo zadovoljenja potreba kupaca i još mnogo drugih pokazatelja.Za analizu modela upravljanja zalihama i troškova ćemo koristiti jedan idealizovan sistem, sa jednim artiklom, stalnom potražnjom, fiksnim troškovima nabavke, pouzdanom isporukom i bez nestašica. Na osnovu ovoga je lako izračunati ekonomičnu količinu poručivanja koja se definiše kao fiksna količina porudžbine, a koja pritom pruža najniže troškove. Ova vrednost balansira četiri vrste troškova koje su povezane sa upravljanjem zalihama.
Izbor najpodesnijeg modela upravljanja zalihama zavisi od velikog broja faktora, od kojih su najznačajniji:
U tradicionalnom, klasičnom, modelu upravljanja zalihama pretpostavlja se da su poznati nivo zahteva i njihova varijabilnost, vreme isporuke i njegova varijabilnost kao i troškovi upravljanja zalihama. Na menadžeru koji donosi odluke je da se ponaša na način koji, po njegovom mišljenju, dovodi do optimalnog odnosa količina zaliha i njihovih troškova.  Slika 1: Klasičan dinamički model upravljanja zalihama Dva najbitnija parametra za upravljanje zalihama u ovom modelu su: B - tačka naručivanjaOvaj model se u praksi često naziva i dinamički model upravljanja zalihama. Dinamički modeli upravljanja se primenjuju kod rešavanja problema zaliha koje se obnavljaju u vremenu. U zavisnosti od karaktera osnovnih karakteristika zaliha kojima se želi upravljati, ovi modeli mogu biti veoma raznovrsni. Međutim, bez obzira na ovu raznovrsnost, obično im je zajednička osobina da se kroz njih, a u cilju iznalaženja željenog stanja zaliha, traže optimalna rešenja za:
Drugu značajnu varijantu dinamičkih modela upravljanja zalihama predstavljaju sistemi sa fiksnim intervalima poručivanja. Kod njih ne postoji određeni nivo zaliha na kome se obavlja novo poručivanje, već osnovni i jedini element predstavlja fiksni vremenski interval u kome se obavljaju nove porudžbine. Ovaj model je primenjiv u situacijama u kojima postoje zalihe sa konstantnim nivoima tražnje, dok u situacijama promenjive tražnje ne može da zadovolji potrebe, pre svega zbog mogućnosti pojave nestašica zaliha koje se brže troše ili stvaranja prevelikih troškova kod zaliha čija je dinamika potrošnje usporena.  Slika 2: Dinamički model upravljanja zalihama sa fiksnim intervalom poručivanja Sistem sa fiksnim intervalom poručivanja koristi dva ključna parametra T - fiksni period ponovnog poručivanjaKljučna veličina kod ovog modela je optimalni interval poručivanja koji se dobija na osnovu sledeće formule  gde su: TO - optimalni interval poručivanja Pored dinamičkog, u praksi se često koristi i statički model upravljanja zalihama. Ovaj model za optimizaciju zaliha se primenjuje u slučajevima kada se rešavaju problemi zaliha koje se mogu trošiti u konačnom vremenskom intervalu uz samo jedno popunjavanje prilikom kog se zaliha i formira. Za sve vrste zaliha sa determinističkim karakteristikama ovi modeli su jednostavni te se naučno i ne istražuju. Oni postaju znatno interesantniji u situacijama kada je neka od tehnoekonomskih karakteristika slučajno promenljiva, a najčešće je to potrošnja. To dovodi do pojave statičkih modela upravljanja zalihama sa stohastičkom potrošnjom. Statički modeli upravljanja zalihama, uprkos tome što se na prvi pogled čine veoma jednostavnim, mogu se susresti u velikom broju svakodnevnih aktivnosti poput izbora tiraža za sutrašnje izdanje dnevne novine, nabavke sezonske robe u trgovinskom preduzeću ili određivanja količine hleba i peciva koji će se ispeći u pekari. Na osnovu svega ovoga može se doći do modela za izračunavanje ukupnih godišnjih troškova držanja zaliha. Ukupni godišnji troškovi držanja zaliha predstavljaju zbir vrednosti troškova nabavke, troškova poručivanja, troškova držanja zaliha i troškova gubitaka zbog nepostojanja određenih artikala na zalihama. Ovi troškovi se mogu izračunati na osnovu sledeće formule:  gde su: TC - ukupni godišnji troškovi držanja zaliha
|