BAZA ZNANJA

Kurs: - Finansijski menadžment

Modul: Osnovi finansijskog menadžmenta i finansiranje preduzeća

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Vrste i oblici finansiranja

Podela finansiranja

Podela finansiranja može se izvršiti sa više stanovišta, a najznačajnija je svakako podela prema vrstama i to:

• Prema roku raspoloživosti izvora
• Prema poreklu izvora finansiranja
• Prema vlasništvu izvora finansiranja

Finansiranje prema roku raspoloživosti izvora

Finansiranje prema roku raspoloživosti izvora, se može podeliti na:

• Kratkoročno finansiranje koje podrazumeva finansiranje poslovanja iz kratkoročnih izvora koji su raspoloživi na period do najviše jedne godine. Ovaj vid finansiranja se može koristiti isključivo za ulaganja u obrtna sredstva.
• Srednjoročno finansiranje je ono koje se odnosi na vremenski period od jedne do pet godina i pogodno je za srednjoročna ulaganja u osnovna sredstva
• Dugoročno finansiranje je ono koje se odnosi na vremenski period koji je duži od 5 godina

Izvori mogu biti ročni u situacijama kada imaju rok dospeća duži od 5 godina. Ovi izvori, između ostalih, mogu biti dugoročni krediti, emisije obveznica i hartija od vrednosti...

Neročni izvori nemaju rok dospeća, već su trajno raspoloživi. To mogu biti sredstva prikupjena emisijom akcija, zadržana dobit i slično. Ova sredstva se koriste za ulaganja u osnovna sredstva, odnosno u razvoj preduzeća.

Finansiranja prema poreklu i vlasništvu

Prema svom poreklu izvori finansiranja se dele na:

• Interne koje je ostvarilo samo preduzeće (amortizacija, zadržana dobit, rezerve)
• Eksterne kao emisija kratkoročnih i dugoročnih HOV ili uzimanje kredita i sl.

Prema vlasništvu izvori mogu biti:

• Sopstveni (neročni)
• Tuđi (ročni)

Finansijski menadžment treba da vodi računa o racionalnom učešću kratkoročnog i dugoročnog finansiranja tako da taj odnos bude optimalan. Troškovi finansiranja veći su kod dugoročnih izvora, jer što je duži rok otplate kredita troškovi su veći (banke daju veće kamate depozitorima na dugi rok) i obrnuto. iz ovog razloga nije rentabilno koristiti dugoročne izvore za finansiranje kratkoročnih ulaganja, kao npr. za finansiranje obrtnih sredstava. Dakle odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja je optimalan kada daje minimalan ukupni trošak finansiranja preduzeća.

Vremenska vrednost novca

Vremenska vrednost novca predstavlja određenu vezu između vrednosti neke novčane jedinice u sadašnjosti i vrednosti te novčane jedinice u budućnosti. Jedan euro u sadašnjosti više vredi od jednog eura u budućnosti, čak i u uslovima kada nema inflacije u tom razdoblju. Ovo je posledica toga što se novac može uložiti i u budućnosti ostvariti veći povraćaj glavnice sa kamatom od početnog uloga. Da bi novac doneo zaradu on se mora uložiti. Ako se ne uloži nastaje trošak koji je jednak propuštenom prinosu koji se mogao ostvariti njegovim ulaganjem, i on se naziva oportunitentni trošak. Finansijski menadžeri moraju raspolagati informacijama o tome koliko budući neto novčani tokovi (razlika očekivanih primanja i davanja) vrede danas.

To svođenje vrši se metodom diskontovanja. Da bismo na pravi način primenili metod diskontovanja neophodno je da prvo odredimo diskontni faktor:

gde je:

K - stopa prinosa
n - broj godina

Zatim se sadašnja vrednost budućeg novčanog iznosa može dobiti uz pomoć sledeće formule:

Za određivanje buduće vrednosti novca koristi se diskontni faktor prvih finansijskih tablica.

Vn= Vo X (1+ K)n

Diskontni faktori drugih finansijskih tablica koriste se kada su novčani tokovi po godinama nejednaki, a četvrtih kada su novčani tokovi po godinama jednaki. Sadašnja vrednost nekog budućeg novčanog iznosa smanjuje se kada se diskontna stopa povećava i obrnuto.

Finansiranje poslovanja iz sopstvenih izvora

Finansiranje poslovanja iz sopstvenih izvora se može podeliti na:

• finansiranje iz zadržane dobiti
• finansiranje iz amortizacije
• finansiranje iz rezervi

Obezbeđivanje pozitivnog neto toka gotovine

Razlika između prihoda i rashoda predstavlja finansijski rezultat koji može biti negativan ili pozitivan.
 
Preduzeće treba da teži stvaranju većih prihoda od rashoda da bi ostvarilo pozitivan finansijski rezultat. Veća rentabilnost donosi veći finansijski učinak. Ovako ostvaren pozitivan finansijski rezultat može se upotrebiti za isplatu dividendi ili izdvojiti kao zadržana dobit ili se može izdvojiti za rezerve.
 
Veći pozitivan finansijski rezultat omogućuje veće zadržavanje dobiti u preduzeću, a time se povećava sposobnost dugoročnog finansiranja, uz smanjivanje stope zaduženosti. Kada su ukupni prihodi jednaki ukupnim rashodima preduzeće je ostvarilo neutralan finansijski rezultat i tada sa ostvarenim prihodima pokriva u celini ostvarene rashode.
 
Kada preduzeće ostvari ukupne prihode manje od ukupnih rashoda onda je ono ostvarilo negativan finansijski rezultat. Ovakvo stanje po pravilu prouzrokuje insolventnost. 
 
Obezbeđenje pozitivnog neto novčanog toka je značajno sa aspekta solventnosti, jer višak novca daje preduzeću sigurnost i obezbeđuje rentabilnost njegovog poslovanja. Višak novca se može uložiti i time povećati prihod.

Negativan novčani tok dovodi do insolventnosti što preduzeću nameće potrebu za dodatnim zaduživanjem čime se povećavaju troškovi finansiranja i smanjuje se rentabilnost njegovog poslovanja.

Što bržom naplatom i što sporijim plaćanjem obezbeđuje se maksimalna raspoloživost novca, ali pritom uvek treba voditi računa o tome da se na ovaj način ne poremete dobri poslovni odnosi sa kupcima i dobavljačima.

Smanjenje rizika od pojave insolventnosti formiranjem i držanjem sigurnosne rezerve je u suprotnosti sa rentabilnošću, jer ta sredstva nisu uključena u proces reprodukcije odnosno ona umesto zarade stvaraju troškove tako da rezerve moraju da budu planirane kao fleksibilne, nužne i minimalne. Kada se postigne sinhronizacija između davanja i primanja novca potrebne su i niže rezerve. Međutim, treba imati na umu da primanja u velikoj meri zavise i od solventnosti dužnika.

Finansiranje iz zadržane dobiti

Politika zadržavanja dobiti kao internog izvora finansiranja može biti:

Politika maksimalnog zadržavanja dobiti

Primenjuje se u prvom redu kada se interesi preduzeća ogledaju u popravljanju dugoročne finansijske stabilnosti, rastu i razvoju, solventnosti u kratkom roku.

Na primer, kod akcionarskog društva isplata malih dividendi dovodi do povećanja ponude akcija i pada njihove tržišne vrednosti, što ne odgovara ni državi jer se odlaže naplata poreza na veće dividende. Ovakva politika se primenjuje u situacijama kada preduzeće ima mogućnosti za nova profitabilna ulaganja, rast, malu i nedovoljnu zadržanu dobit, zaduženost, zatim kada nema mogućnosti za pribavljanje dodatnih sredstava ili su uslovi njihovog pribavljanja nepovoljni.

Politika stalnog odnosa zadržane dobiti, dividendi i rezervi

U raspodeli neto dobiti ovaj odnos se utvrđuje dugoročnim planom. Ova politika se menja iz godine u godinu i ona zavisi od ostvarene dobiti. Primenjuje se u situacijama kada nema novih profitabilnih ulaganja, kada su nepovoljni uslovi dodatnog finansiranja, kada se očekuje neto dobit iz koje se može u različito vreme kumulirati potreban kapital za razvoj i isplatu dividendi.

Kod politike otvorenih rezervi cilj je da se raspodelom ostvarene neto dobiti stvori rezervni kapital koji će u rizičnim situacijama biti bitan faktor u poslovanju. Otvorene rezerve su deo neto dobiti koji se odvaja na stranu. Po kvalitetu su jednake zadržanoj dobiti koja je namenjena za razvoj. Osnovno načelo ove politike je sigurnost osnovnog kapitala akcionara.
 
U situacijama kada preduzeće ima veći rezervni kapital veća je i verovatnoća da će se u slučaju njegove likvidacije iz ostatka likvidacione mase po isplati drugih obaveza moći isplatiti nominalna vrednost akcijskog kapitala akcionarima. Upravo zbog toga mnoge zemlje propisuju obaveznu rezervu. Velike rezerve omogućavaju politiku stabilnih dividendi čime se povećava trzišna cena akcija. Politikom rezervi treba nastojati da se kvantitativno očuva i poveća imovina koja se direktno koristi u poslovanju. Dužom upotrebom rezervi smanjuje se rezervno sredstvo, pa preduzeće ima obavezu da formira nova sredstva rezervi. Rezerve olakšavaju održavanje solventnosti tj. sposobnost plaćanja.
 
Međutim, moraju se imati u vidu rezervna sredstva koja se ne koriste u poslovanju. Pozitivno utiču i na povećanje sposobnosti finansiranja jer se zahvaljujući njima smanjuje potreba za zaduživanjem nepovoljnim kreditima. Njihovim korišćenjem za pokrivanje gubitaka nadoknađuje se izgubljena vrednost imovine. Korišćenje obaveznih rezervi može pozitivno da utiče i na povećanje finansijskih rezultata, neto dobiti i zadržane dobiti čime se povećava i imovina preduzeća. Upotrebom rezervi ne povećava se ukupna imovina nego se ona u obliku rezervi samo premešta u druge funkcije i transformiše se u drugi oblik imovine koja se direktno koristi u procesu poslovanja. Rezerve se ne mogu koristiti za finansiranje investicija.

Finansiranje iz skrivenih rezervi

Ove oblike finansiranja po pravilu koriste preduzeća čiji bilans sadrži latentne rezerve koje nastaju podcenjivanjem aktive (imovine) ili precenjivanjem pasive (obaveza). Vođenje politike skrivenih rezervi ograničeno je propisima o bilansiranju.

Podcenjivanja aktive može dovesti do:

• Podcenjivanja vrednosti osnovnih sredstava kada je period amortizacije kraći od veka trajanja osnovnog sredstva npr. realan vek trajanja mašine je 10 godina, ali se ona ubrzano amortizuje tokom 5 godina i kada se primenjuje metoda opadajuće (degresivne) amortizacije.
• Podcenjivanja vrednosti zaliha kada se zalihe bilansiraju po nabavnim cenama koje su niže od poslednjih nabavnih cena, pod uslovom da cene rastu, kada cene padaju nema rezervi.
• Podcenjivanja vrednosti potraživanja nastaju indirektnim otpisivanjem iznad stvarnih rizika odnosno iznad stvarnog otpisa. Primer ovoga mogu biti devizna potraživanja koja se bilansiraju po nižem kursu od zvaničnog (vladajućeg) na deviznom tržištu.

Precenjivanje obaveza odnosno pasive:

• Rezervisanja za sumnjiva potraživanja kada preduzeće preceni rizik naplate potraživanja od dužnika i to samo ako je rezervisanje izvršeno neosnovano.
• Kada preduzeće očekuje da će zbog insolventnosti morati da plati zateznu kamatu za neredovno plaćanje obaveze, pa unapred obračunava zateznu kamatu. Ako se to očekivanje ne ostvari tada je rezervisana obaveza za zateznu kamatu skrivena rezerva.
• Kada se bilansiranje deviznih obaveza vrši po višem kursu od kursa na deviznom tržištu, tada se stvara razlika koja predstavlja skrivene rezerve i to traje sve dok se kurs na deviznom tržištu ne izjednači sa kursem po kojem su devizne obaveze bilansirane.
• Kada preduzeće izvrši veće rezervisanje za pokriće nekog budućeg troška, od stvarnog troška, nastaju skrivene rezerve u visini te razlike, što je najčešće slučaj sa dugoročnim rezervisanjem. Traje sve dok se taj višak ne ukine u korist prihoda.

Skrivene rezerve često predstavljaju skriveno finansiranje, međutim bilans često istovremeno sadrži i skrivene gubitke, a razlika koja se dobija predstavlja iznos koji je raspoloživ za skriveno finansiranje.

Finansiranje iz amortizacije

Vrednost dugoročne imovine se postepeno prenosi na nove proizvode tako da amortizacija treba da odrazi realno trošenje dugoročne imovine. Trošak amortizacije ne zavisi od promena u obimu proizvodnje ali zavisno od obima može biti viši ili niži po jedinici proizvoda.

Amortizacija se može obračunavati primenom metode proporcionalne amortizacije kada je trošak u svakoj godini jednak. Metoda rastućeg troška dovodi do toga da amortizacija raste progresivno a finansije se iz godine u godinu smanjuju. Primenom određene metode amortizacije ne stvara se finansijski rezultat već se samo određeni iznos novca premešta u drugi vremenski period. Što je veća amortizacija manji je finansijski rezultat i obrnuto. Kada preduzeće želi da što pre iskaže finansijski rezultat, da time poveća dividendu, potražnju za akcijama i da privuče investitore radi povećanja kapaciteta i obima poslovanja, obračun će se vršiti po rastućoj amortizaciji.

Prema amortizaciji vrši se mobilizacija uloženog kapitala u osnovna sredstva indirektno, ona se transformišu u robni oblik obrtnih sredstava pošto je amortizacija sadržana u zalihama, zatim se ova sredstva transformišu u potraživanja od kupaca jer je amortizacija sadržana u prodajnoj ceni a ova se najzad transformiše u gotovinu pri naplati potraživanja, i opet ulaže u zamenu osnovnih sredstava.

Brzina mobilizacije sredstava zavisi od odabrane metode vremena trajanja proizvodnje, brzine prodaje gotovih proizvoda i perioda naplate potraživanja. Sredstva od amortizacije se kumuliraju i zadržavaju sve dok se ne javi potreba zamene osnovnih sredstava zbog njihove fizičke, ekonomske ili tehnološke zastarelosti. Ova sredstva se u međuvremenu mogu koristiti za finansiranje obrtnih sredstava kao besplatan izvor čime se smanjuje potreba zaduživanja uzimanjem kratkoročnih kredita što pozitivno deluje na rentabilnost. Razlozi povećanja stope amortizacije i ubrzavanja su brz razvoj, tehnologija, stvaranje dodatnih izvora finansiranja, prikrivanje, dobiti izbegavanje plaćanja poreza i slično.

Troškovi amortizacije smanjuju finansijski rezultat čime se smanjuje i poreska osnovica za oporezivanje dobiti preduzeća. Naravno ovo nije slučaj u preduzećima koja posluju sa gubitkom jer kod njih nema poreske uštede.

Održavanje solventnosti i likvidnosti preduzeća

U cilju očuvanja solventnosti mogu se preduzeti mere za povećanje novčanih primanja i to u:

• proizvodnji
• prodaji
• finansiranju

Dok se smanjenje novčanih izdataka može postići:

• smanjenjem kratkoročnih ulaganja
• smanjenjem dugoročnih ulaganja
• smanjenjem novčanih izdataka

Povećanje novčanih primanja

U domenu proizvodnje preduzimaju se mere:

• Ubrzanja procesa proizvodnje, cilj je postići što veći stepen korišćenja kapaciteta, smanjiti zalihe i osloboditi novac vezan u zalihama.
• Povećanjem obima proizvodnje, s obzirom da se povećanjem proizvodnje povećavaju i novčani izdaci, ova mera je prihvatljiva ako se njome ostvaruju veći prihodi od rashoda.
• Promenom proizvodnog programa, cilj je da se proizvode i prodaju oni proizvodi koji donose najveću zaradu.

U oblasti prodaje preduzimaju se sledeće mere:

• Povećanje prodaje i ubrzavanje naplate potraživanja, postiže se boljim marektingom, snižavanjem cena, uvođenjem pogodnosti za kupce...
• Kod rizika naplate potraživanja preduzeće treba da utvrdi kriterijume koje kupac treba da ispuni da bi mu se roba prodavala na odloženo plaćanje, a preduzeće odlučuje o stepenu tih kriterijuma, strožiji kriterijumi smanjuju prodaju ali smanjuju i rizik naplate potraživanja i sl.
• Prodajom rezervnih delova imovine preduzeće signalizira da se nalazi u kriznoj situaciji.

Mere u finansiranju mogu se sagledati kroz:

• Povećanje izvora finansiranja, gde se najčešće koriste bankarski krediti ili se emituju kratkoročne hartije od vrednosti.
• Ubrzana amortizacija koja se pre svega treba ubrzati kod osnovnih sredstava kao što su mašine i oprema kod kojih je rizik fizičkog i ekonomskog starenja najveći.

Smanjenje novčanih izdataka

Mere za smanjenje novčanih izdataka mogu se ogledati u:

• smanjenju kratkoročnih ulaganja
• smanjenju dugoročnih ulaganja
• smanjenju novčanih izdataka

Smanjenje kratkoročnih ulaganja odnosi se na smanjenje ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu, tj. u zalihe koje prouzrokuju troškove, u zalihe nedovršenih i gotovih proizvoda, jer treba imati za cilj ubrzanje prodaje, smanjenje ulaganja u stalnu obrtnu imovinu jer se time smanjuju novčani izdaci.

Smanjenje dugoročnih ulaganja odnosi se na smanjenje ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu tj. skraćenjem vremena ulaganja, odlaganjem novih ulaganja, i odustajanjem od planiranih ulaganja, kao i odlaganjem ulaganja u zastarela i dotrajala osnovna sredstva.

Smanjenje novčanih izdataka može se ostvariti kroz isplatu dividendi i plaćanje poreza.