BAZA ZNANJA

Kurs: - Teorija dizajna

Modul: Boja i vizuelna percepcija

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Vizuelna percepcija

Vizuelna percepcija

Ljudski um nekontrolisano nalazi smisao u svakom nadražaju. Ovaj proces se odvija uprkos volji i želji čoveka. Nedostatak smisla stvara u nama napetost i ljutnju. Um neprekidno projektuje smisao u stvari. Ljudski um je krajnje kreativan u nalaženju smisla čak i kada nikakav smisao u nadražaju ne postoji.
Um teži da vidi samo onoliko koliko mu je dovoljno da nađe smisao.
Procesi kojima um dolazi do smisla:

1. Moramo biti svesni da je nešto tu: Nadražaj mora da privuče našu pažnju.
   
2. Um razlikuje nadražaj od njegove okoline: Mi određujemo šta je nadražaj, a šta nije. (Odnos lik-pozadina)
   
3. Um se usmerava na samu stvar: Počinjemo da tražimo smisao čeprkajući po sopstevnim prethodnim iskustvima.
   
4. Donošenje zaključka koji se sastoji od imenovanja nadražaja. Kad nadražaj imenujemo, kažemo da smo ga razumeli.

Dok se um bavi organizovanjem smisla, on deluje prema nekim opštim principima.
Kada je zaključak donesen, nadražaj postaje dosadan, a posmatrač nezainteresovan.
Dobra kompozicija (delo) daje dovoljno nadražaja za delimičan zaključak, ali nikada dovoljno da vas odbije od sebe.
Po principima Geštalt psihologije, mi opažamo čitav sklop pre nego što primetimo pojedinosti ili sastavne delova tog sklopa (Geštalt - celina, potpun uzorak).

Viđenje

Kontakt okom je osnova uspostavljanja odnosa sa drugom osobom.
Videti nešto znači odrediti mu mesto u datoj celini. Vizuelni doživljaj je dinamičan. Predstavlja međusobno dejstvo usmerenih napetosti.

Viđenje je sredstvo za praktičnu orjentaciju. Mi sopstvenim očima određujemo da je neka stvar prisutna na izvesnom mestu i da ona obavlja neku radnju (funkciju). Viđenje znači uočavanje nekih istaknutih odlika. Draž je poruka koju fizički svet šalje oku.

Pokreti oka:

• Laki pokret očiju ili glave. Ovaj pokret pravimo kada pratimo neki predmet koji se kreće.
• Brzi pokret očiju ili glave. Ovaj pokret izvodimo kada skrećemo pogled sa jedne tačke na drugu. Dok se oči pokreću, one registruju samo jednu mrlju zato što vidno polje samo preleće preko mrežnjače.

Um donosi jednu od prvih odluka, šta da potisne iz svesti a na šta da se usmeri.
 
Karakteristike percepcije likova:

Odnos lik-pozadina stvara selektivna organizacija uma i on ne postoji u stvarnosti.
Mikrofon i kamera nemaju sposobnost formiranja odnosa lik-pozadina.
Nemoguće je istovremeno percipirati oba gledišta.

U datom trenutku možemo percipirati samo jedan smisao (ili lik, ili pozadinu).
Doživljaj dvosmislenosti dolazi od nesposobnosti da se jedan smisao učvrsti na štetu drugog smisla.

U našoj civilizaciji glavni značaj se pridaje liku, dok se pozadina zanemaruje.

Vidno polje - trodimenzionalni prostor obuhvaćen opažajem, čije granice predstavlja okvir viđenja.

Perceptualno polje - Kao polje opažanja definiše se površinom fiksiranog pogleda, za razliku od vidnog polja, koje obuhvata površinu viđenja (uz pokrete očiju). Perceptualno polje je uokvireno uglom nagore do 60, nadole do 70, prema nosu do 60 i prema slepoočnici do 90 stepeni.

Kao polje opaženog podrazumeva sve sadržaje koji su predmet perceptualnog procesa, bez obzira da li su oni objektivno dati, koliko su izmenjeni ili da li su samo zamišljeni.

Geštalt psihologija osnovni pojmovi

Geštalt, oblik, obličje osnovni pojam geštalt psihologije. Ukazuje na postojanje jedinstvenih objektivnih i psiholoških fenomena koji se ne mogu svesti na svoje delove.

Geštalt ima tri osnovna svojstva:

1. Celina - Sve što se dešava u ''celovitosti'' ne zavisi od prirode delova i njihovih kombinacija, već je odnos suprotan : osnovne osobine pojedinačnih delova zavise od prirode celine. Celina je uvek data pre delova. Drvo postoji pre svega kao drvo, pa tek onda kao skup lišća i drugih delova. I opažaj drveta je prvo dat kao celina, pa tek posle analize uočava se lišće i stablo. To isto važi i za ličnost ili bilo koji drugi fenomen. 
   
2. Struktura - daje preovlađujuće svojstvo celini, jer je ''organizuje'' na neki način. Određeni društveni prostor uvek predstavlja celinu po sebi, ali nije svejedno kakva mu je unutrašnja struktura, kako je organizovan i eventualno kako je ''reorganizovan'' - kako je promenio svoju strukturu. Potencijalni fond reči kod jednog pesnika i kod nekog činovnika može biti isti, čak i same reči koje čine leksički fond mogu biti istovetne, ali nije svejedno koja je njihova struktura i kako su organizovane. Pojam o strukturi može da se shvati kao konkretan relacioni sistem (kao takav se često i koristi i ušao je u širu psihološku upotrebu), ili kao apstrakcija koja nije neposredno data, već o kojoj zaključujemo na osnovu psiholoških ishoda. 
   
3. Lik (konfiguracija takođe određuje geštalt) - jer se i sa neznatnim izmenama može radikalno izmeniti. Postoji dinamička sprega svih delova celine i promena u jednoj tački, koja menja čitav sistem odnosa.

Zakon pregnacije, (zakon preciznosti forme) je osnovni zakon organizacije oblika. Dobar geštalt traži jasnu definisanost, simetriju, pravilnost, srazmeru, a ako se neki od tih elemenata makar i malo naruši, oblik prelazi u rđav geštalt, nestrukturisan, nezgrapan, sa rasutim elementima i organizacijom koja je izgubila srazmere. U okviru ovog zakona, bitan je odnos (negde je i samostalan zakon, koji deluje zajedno sa drugim zakonima geštalt organizacije) između maksimuma i minimuma. Svaki oblik poseduje neki stepen tog odnosa, a kod dobrog geštalta, on je optimalno rešen. Geštalt kvalitet kapljice vode, rešen je idealnim odnosom njene zapremine i različitih oblika koje zauzima u različitim položajima i dinamičkim uslovima sredine: ako pada kroz vazduh, imaće najmanji otpor uz najveću datu zapreminu; ako se osloni na tvrdu podlogu imaće blago, najmanje moguće spljošten eferičan oblik, koji održava sve koherentne sile u maksimalnom okupljanju, a ako se taj odnos i najmanje naruši, koherentni sistem sila se raspada. Ako se kapljica vode stavi u sredinu približno jednake specifične težine, ona će se organizovati u idealno sferičan oblik razrešavajući odnos maksimalne zapremine i za date veličine minimalne površine omotača.

Figura, izgled, sklop apstraktnih ili konkretnih tačaka koje nešto opisuju; ono što stoji umesto nečega, što ga predstavlja. Smatra se da je termin razvijen u srednjem veku da bi se napravila razlika u značenju od forme, koja vodi poreklo iz aristotelovske terminologije i po svom začenju stoji u opoziciji prema materiji. Figura predstavlja prelazni koncept prema materiji, čiji oblik definiše, dok forma može postojati nezavisno od materije. Prvobitno se govorilo o figuri Zemlje - da li je pljosnata ili okrugla. Figura opisuje spoljni izgled stvari, koji po pretpostavci ispoljava unutarnju potenciju. Figura je samo jedan nivo unutrašnje strukture koja stvarno generiše figuru. Metaforična upotreba termina ukazuje više na fundus nego na figuralnost pojave. Jezička (sintetička) figura je u onoj meri figura u onoj meri u kojoj ispoljava generičke jezičke (gramatičke) strukture. Figura u logičkom rasuđivanju takođe ispoljava silogističku potenciju. U opštem govoru, opis neke ličnosti kao figure teži označavanju dubljih i širih slojeva psihičkog koje ta ličnost (kao figura) reprezentuje.

Dvosmislena figura - Ima nekoliko tipova dvosmislenih figura. Najčešće se razvijaju na odnosu figura - podloga, zatim u odnosu na perspektivu (strukturu same figure), kao i oni tipovi koji proizilaze iz međusobnih odnosa delova same figure, što je slučaj u kamuflaži. Pri posmatranju dvosmislene figure percepcija se organizuje i reorganizuje na dva ili više načina, zavisno od elemenata koji se uzimaju u obzir i perceptualno organizuju. Posmatranje bele vaze na crnoj podlozi daje opažaj ili vaze ili dva ljudska lika, zavisno od toga da li su perceptualno otganizovani podloga ili likovi, ili šta se perceptualno uzima kao podloga ili kao figura.

Odnos figura - podloga - geštalt koncept o osobinama perceptualne organizacije, koji je uglavnom usvojen u opštoj psihologiji. Svaki od njih ima svoje posebne strukturalne odnose, ali te dve strukture su u međusobnom odnosu i mogu da utiču jedna na drugu. Figura se ne može opaziti bez njene podloge, kao što ni podloga ne može perceptualno postojati ukoliko na sebi nema neku figuru. Uloge figure i podloge mogu se smenjivati, kao što je slučaj kod dvosmislenih figura.

Jedan oblik kamuflaže može se sastojati u utapanju figure u podlogu i izjednačavanju njihovog odnosa.

Kamuflaža, prerušavanje, preinačavanje, ispunjavanje nekog oblika crtama i bojama na način koji razbija njegovu strukturu i utapa oblik u pozadinu, što otežava percepciju i njenu organizaciju u smisaonu celinu. Tom tehnikom vršeni su ogledi u geštalt psihologiji da bi se ispitivali načini organizacije percepcije.

Metaforično, izraz se koristi u psihologiji ličnosti da se označi pribegavanje ličnosti sličnim tehnikama skrivanja. Na isti način vrši se i manipulacija javnim mnjenjem : određeni sadržaj se ''preseca'' izukrštanim poluinformacijama, neki njegovi delovi se ''bojadišu'' da bi se bolje uklopili u pozadinu ili da bi se taj sadržaj, uopšte, dezorganizovao kao smislena celina, dok se pored njega (istovremeno) lansira neki drugi sadržaj koji je dobro definisan i čisto organizovan da bi privukao pažnju.

Forma, oblik, izgled koji postoji nezavisno od materijalnog ili bilo kakvog
konkretnog sadržaja. Krug ima svoj oblik i on postoji bez obzira da li predstavlja oko, planetu Zemlju ili tanjir. Silogistička forma zaključivanja postoji kao takva bez obzira na sadržaj bilo kog zaključka. Neki psihološki mehanizam ima svoju formu (formaciju) nezavisno od sadržaja koji su obuhvaćeni tim mehanizmom i koji se nalaze u stalnoj promeni.

S obzirom na to da je nezavisna od konkretnih sadržaja, forma se nalazi u logističkoj opoziciji prema materiji. Ona u svoj oblik može da primi materiju, ali apstraktno stoji nasuprot njoj. Prelaz od materije ka formi čini figura.
Grštalt je određen aptraktnim svojstvima forme, ali se odnosi i na figuru i na konfiguraciju.

Celina opažanja, svojstvo procesa opažanja da daju ishode u celinama. Pogled niz ulicu daje opažaj celine (''ulice''), a ne zbir kuća, vozila, delova kolovoza, drveća itd. Tek naknadnim analitičkim naporom moguće je opažati pojedinosti u perceptivnom polju.

Opažanje u celinama je moguće zbog toga što svaka tačka u polju opažanja, osim informacije o sebi, nosi još i informacije o susednim tačkama, kao i informaciju o celini. Ovo je paralelno odnosima u polju, gde svaka tačka polja nosi osobine celog polja i može da ga reprezentuje ukoliko je polje homogeno. Ti odnosi fenomenološki mogu biti različiti : opažaj čoveka koji gleda kroz prozor podrazumeva opažaj celog ''čoveka'', a ne samo onog što je od njega vidljivo (glava i poprsje), jer informacije o izgledu njegove glave i ruku nose sa sobom i informaciju o celokupnom telu, sa nagoveštajem opšteg geštalta. Celina tog opažaja ne javlja se samo kao opažanje celog tela, već i kao nagoveštaj specifičnih oblika. Na sličan način je sistem tačaka i paralelni sistem informacija međusobno povezan i izukrštan u nekom širokom polju, kao što je to ulica, gde je opažaj automobila neposredno ili posredno (potencijalno) povezan sa mnoštvom drugih informacija, čineći perceptualnu celinu.

Geštalt psihologija metodološki naglašava celinu opažaja. Sa drugim kontekstom ona je prihvaćena i u većini drugih psiholoških škola.

Potencijalni uticaji na vizuelnu percepciju:

1. Istorijski
   
2. Sociološko-kulturni
   
3. Individualni
   
4. Situacijski
   
5. Razlike u polovima

Već postojeće mentalne kategorije programiraju kako će se nadražaj percipirati.
Mi vidimo na osnovu već utvrđenih kategorija u umu. Um iskrivljuje percipiranje nadražaja da bi ga uspešno klasifikovao ili uklopio u već postojeće kategorije, važeće u konkretnoj socijalnoj sredini. Videti nadražaj kao već poznat oblik (geštalt), lakše je nego načiniti novu kategoriju kojom bi se objasnile male pojedinosti koje čine trenutni nadražaj različitim od sličnih nadražaja koje smo sretali u prošlosti.

Perceptivna predrasuda znači prihvatanje nadražaja sa već postojećim stereotipom, težnja da vidimo samo one stvari koje će ga potvrditi (potiskujemo iz svesti sve ono što mu nije dosledno).

Vizuelni principi Geštalt psihologije:
Kada prepoznamo figuru, konture izgledaju kao da joj pripadaju, i ona nam se čini kao da se nalazi ispred osnove.

Leva i desna strana

• Slike se čitaju s leva na desno

• Dijagonala koja ide iz levog donjeg ugla u desni gornji sagledava se kao uzlazna a druga kao silazna. Svaki predmet na slici čini se teži na desnoj strani slike.

• Kada se dva jednaka predmeta pokažu na levoj i desnoj polovini vidnog polja, predmet na desnoj strani čini se veći. Predmet u prednjem planu u nekom asimetričnom prizoru čini se bliži kada je na levoj strani, nego kada je na desnoj.

• Gledaoci su skloni da prvo pogledaju levu stranu ekrana i da se identifikuju sa ličnostima koje se pojavljuju na toj strani.

• Leva strana se smatra jačom. Desna strana odlikuje time što je upadljivija i što povećava vizuelnu težinu predmeta.

• Leva strana je centralnija, važnija i naglašenija na osnovu gledaočevog poistovećivanja sa njom.

• Kretanje likova udesno opaža se kao lakše, zahteva manje napora.

• Ako vidimo pokret s desna u levo, činiće nam se kao da se savladava veći otpor, ulaže više napora i stoga ide sporije.

• Spontani pokreti glave odvijaju se brže s leva u desno, nego obrnuto.

Pokret

Pokret znači promenu stanja u kome se nalazi okolina, a promena može da zahteva reakciju.

U vizuelnom smislu kretanje najjače privlači pažnju. Vizuelna brzina zavisi od veličine predmeta.

• Veliki predmeti se kreću naizgled sporije od malih.

• Na uskoj pozornici nam se čini da se igračice pokreću brže.

• Crni kotur se kotrlja preko polja ofarbanog pola u sivo, pola u belo. Kada kotur stiže na sivu površinu brzina mu se naglo smanjuje. Kada prelazi iz sive u belu zonu izgleda kao da je naglo povećao brzinu.

• Predmet koji se kreće vidi se kao isti čak i kada mu se oblik naglo promeni a on nastavi kretanje u istom pravcu.

• Kada dođe do pomeranja uvek težimo da vidimo lik kao ono sto se kreće, a pozadinu kao ono što stoji mirno.

• Promenljivi predmeti (oni koji menjaju oblik i veličinu) vide se kao nešto što se kreće u odnosu na postojane predmete.

• Kada se dva objekta koja su jedno drugom blizu pomere, videćemo da se kreće onaj manji.

• Ako postoji razlika u osvetljenosti kada nastupi kretanje izgledaće kao da se kreće onaj tamniji.

Zapažamo pokret kada zapazimo jedan od sledećih uslova:

• Premeštanje u prostoru koje se odvija kroz niz uzastopnih faza (direktna percepcija pokreta)

• Promena stanja iz koje zaključujemo da se odigrao pokret (indirektna, ometena percepcija pokreta)

Određivanje veličine:

• Ako je predmet okružen sa mnogo praznog prostora izgleda nam umanjen.

• Ako predmet dominira u kadru, izgledaće nam veći nego što zaista jeste.

• Predmeti viđeni odozdo izgledaju veći nego što stvarno jesu (obično odozdo gledamo nešto što je veće i više od nas).

• Predmeti viđeni odozgo izgledaju nam manji nego što stvarno jesu (odozgo gledamo nešto što je od nas manje ili niže).