BAZA ZNANJA

Kurs: - Osnovi ekonomije

Modul: Makroekonomija

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Spoljnotrgovinska politika

Pojam spoljnotrgovinske politike

Savremene privrede su uglavnom otvorene privrede. To znači da stupaju u najrazličitije ekonomske odnose sa inostranstvom, razmenjuju proizvode i usluge sa drugim privredama, sarađuju sa međunarodnim ekonomskim institucijama i učestvuju u njihovom radu. Otvorene privrede su, za razliku od zatvorenih, uključene u međunarodnu podelu kao proces reprodukcije koji započinje u jednoj zemlji, a završava se u drugoj.

Početak razvoja međunarodnih ekonomskih odnosa seže duboko u prošlost i nikako ne predstavlja pojavu novijeg datuma. Međunarodna trgovina je, ipak, svoj zamah počela da doživljava u poslednjih nekoliko decenija, a ključnu ulogu u tom zamahu odigrale su sledeće pojave:

• razvoj telekomunikacija – kroz olakšavanje komunikacije između udaljenih delova planete;
• tehnološki progres – kroz proizvodnju roba primenom moderne tehnologije;
• spoljnotrgovinska politika – kroz stanoviše koje je prihvatila većina zemalja: da je slobodna trgovina između zemalja korisna za sve.

Treba, međutim, reći da su nekada glavni subjekti međunarodne trgovine bile države, a da su to danas pre svega velike i snažne banke i transnacionalne kompanije – kompanije koje posluju u većem broju zemalja i često ostvaruju prihode koji su veći od bruto društvenih proizvoda nekih zemalja. Države se, dakle, sve ređe pojavljuju kao poslovni subjekti u međunarodnoj trgovini, ali i dalje zadržavaju značajnu ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima jer obavljaju različite regulatorne funkcije, donose jednostrane mere ili potpisuju sporazume sa drugim državama, a sve u cilju stvaranja pravnog okvira za razvoj i napredak međunarodnog poslovanja.

Bez obzira na to što nije glavni subjekt međunarodne trgovine država ipak vrši značajan, a ponekad i ključni uticaj na njeno odvijanje. Uticaj konkretne države na spoljnotrgovinsko poslovanje njenih preduzeća i međunarodne ekonomske odnose formuliše se i materijalizuje kroz vođenje spoljnotrgovinske politike.

Definicija: Spoljnotrgovinska politika obuhvata skup aktivnosti, instrumenata i mera kojima država reguliše promet roba i usluga sa inostranstvom, finansijske i kapitalne transakcije, kao i sve ostale aspekte međunarodnih ekonomskih odnosa u koje stupa uključujući se u međunarodnu podelu rada.

Spoljnotrgovinska politika, prema tome, ima za cilj da kroz uticaj na spoljnotrgovinsko poslovanje ostvari ekonomske ciljeve zemlje i poboljša međunarodnu konkurentnost domaćih privrednih subjekata. Spoljnotrgovinsko poslovanje obuhvata:

• spoljnu trgovinu - razmenu roba i usluga sa inostranstvom,
• direktna ulaganja u inostranstvu – kroz ulaganje kapitala u inostrana preduzeća ili osnivanje preduzeća u inostranstvu;
• investicione radove – izvođenje građevinskih, inženjerskih, zanatskih i drugih radova van granica zemlje.
• Otvorene privrede, kao što je već rečeno, stupaju u ekonomske odnose sa drugim privredama odnosno sa privredama drugih zemalja. One to čine na dva osnovna načina:

1. preko uvoza i izvoza,
2. preko plasiranja i nabavljanja kapitala na međunarodnim finansijskim tržištima.

Uvoz i izvoz

Kada se govori o spoljnotrgovinskoj politici zemlje misli se pre svega na njen uticaj na međunarodni promet roba i usluga – na uvoz i izvoz.

Uvoz predstavlja kupovinu roba i usluga na inostranom tržištu, a izvoz prodaju domaćih dobara i usluga na stranom tržištu odnosno inostranim kupcima. Kupoprodaja dobara na međunarodnom tržištu je uvek uvozno-izvozni posao – kada, recimo, preduzeće iz Srbije prodaje svoje proizvode na tržištu Grčke za Srbiju to predstavlja izvoz, dok je sa stanovišta grčke privrede reč o uvozu.

Kada se posmatra jedna konkretna zemlja odnosno njena nacionalna ekonomija neminovno je poređenje između njenog uvoza i izvoza. Razlika između vrednosti izvoza i uvoza zemlje predstavlja neto izvoz:

Neto izvoz može biti pozitivan (u slučaju da zemlja više izvozi nego što uvozi) odnosno negativan (u slučaju da je vrednost uvoza veća od vrednosti izvoza). Neto izvoz predstavlja kategoriju koja je bliska takozvanom trgovinskom bilansu koji predstavlja pregled prometa roba i usluga zemlje sa inostranstvom. Trgovinski bilans zemlje može se naći u sledećim stanjima:

• stanje suficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz pozitivan;
• stanje deficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz negativan;
• uravnotežen trgovinski bilans – kada je neto izvoz jednak nuli odnosno kada su izvoz i uvoz zemlje jednaki.

Na vrednost izvoza i uvoz konkretne zemlje utiče više različitih faktora od kojih su najvažniji sledeći:

• dohodak potrošača,
• cene na domaćem i inostranom tržištu,
• sklonost potrošača ka potrošnji domaće odnosno inostrane robe,
• devizni kurs po kome se razmenjuje domaći novac za strani,
• udaljenost između zemalja odnosno transportni troškovi,
• ukupna ekonomska razvijenost zemalja,
• spoljnotrgovinska politika

Spoljnotrgovinska politika ima veoma veliki uticaj na vrednost uvoza i izvoza. Iako je u svetu prisutan trend stimulisanja slobodne trgovine, većina zemalja koje nisu deo nekog zajedničkog tržišta (kao što je, na primer, zajedničko tržište Evropske unije) zadržava određene barijere u obavljanju međunarodne trgovine. Postoji više razloga za to:

• zaštita domaće privrede – protekcionizam,
• uravnotežavanje platnog bilansa,
• povećanje javnih prihoda,
• uticaj na potrošnju domaćih potrošača,
• uticaj na zaposlenost,
• uticaj na redistribuciju dohotka itd.

Sve barijere koje se pojavljuju u međunarodnom prometu dele se na carinske i necarinske:

• carinske barijere – carine su dažbine koje se uvode na proizvode prilikom njihovog prelaska iz jednog trgovinskog područja u drugo;
• necarinske barijere – kvote, izvozne subvencije i takse, restriktivna carinska procedura, restriktivna državna politika prema stranim proizvodima, antidampinški propisi i praksa itd.

Iako veliki broj zemalja zadržava spoljnotrgovinske barijere, činjenica je da se odnosi razmene konkretne zemlje najbolje mogu poboljšati ne korišćenjem barijera već podizanjem međunarodne konkurentnosti zemlje i preduzeća koja iz nje potiču.

Međunarodno kretanje kapitala

Otvorena privreda se stupajući u međunarodne ekonomske odnose ne uključuje samo u spoljnotrgovinski promet robom i uslugama već i u međunarodno kretanje kapitala. Ustvari, međunarodna razmena robe i usluga jednostavno nije moguća ako istovremeno nije moguće i kretanje kapitala između zemalja. Ako, na primer, jedno srpsko preduzeće proda svoje proizvode preduzeću iz Austrije radiće se o prometu proizvoda. Međutim, kada to austrijsko preduzeće bude plaćalo proizvode devizama (eurima) srpskom preduzeću radiće se o kretanju kapitala. Prema tome, međunarodni promet roba i usluga i međunarodni promet finansijskog kapitala uvek idu zajedno.

Kada se govori o međunarodnom kretanju kapitala pre svega se, ipak, misli na investicije koje preduzeća i pojedinci iz jedne zemlje sprovode u nekoj drugoj zemlji. Strane investicije se najčešće dele na dve kategorije:

• strane direktne investicije – podrazumevaju kupovinu preduzeća u stranim zemljama odnosno osnivanje novih preduzeća u inostranstvu; investitor postaje vlasnik preduzeća i njime u potpunosti upravlja;
• strane indirektne investicije (portfolio investicije) – strana preduzeća i pojedinci kupuju akcije domaćih preduzeća i ostvaruju pravo na upravljanje i prisvajanje rezultata u zavisnosti od broja kupljenih akcija.

Za svaku konkretnu zemlju je veoma značajno da u svojoj privredi stvori klimu koja je povoljna za privlačenje stranih investicija. Faktori koji najdirektnije utiču na atraktivnost zemlje za strane investitore su:

• visina realnih kamatnih stopa,
• rizici (ekonomski, politički i drugi) povezani sa investiranjem u datu zemlju,
• tretman stranog vlasništva i kapitala.

Platni bilans

Svaka otvorena privreda u toku godine izvrši mnoštvo transakcija sa ostatkom sveta. Podaci o ekonomskim transakcijama konkretne privrede sa inostranstvom dokumentuju se i numerički prikazuju u platnom bilansu zemlje.

Definicija: Platni bilans predstavlja sistematski pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih u određenom periodu (najčešće godinu dana) između jedne zemlje i drugih zemalja u svetu.

U platnom bilansu prikazani su tokovi dobara, usluga i kapitala koji se u periodu od godinu dana odvijaju između zemlje i inostranstva. Platni bilans, prema tome, predstavlja pregled:

• robnih transakcija – uvoz i izvoz roba i devizni prilivi odnosno odlivi u vezi sa njima;
• nerobnih transakcija – usluge koje su domaća lica izvršila u inostranstvu i usluge koje su domaćim licima izvršene od strane lica u inostranstvu;
• kapitalnih transakcija – kretanja novčanog kapitala u vezi sa kreditnim odnosima sa inostranstvom, otplatama i naplatama dugova, kao i u vezi sa investicijama u inostranstvo i iz inostranstva.

Navedenim transakcijama bave se posebni delovi platnog bilansa – bilans tekućih transakcija se bavi kretanjem proizvoda i usluga, dok se bilans kapitalnih transakcija bavi kapitalnim transakcijama i monetarnim rezervama.

Platni bilans sadrži veoma značajne informacije koje utiču na odluke svih ekonomskih subjekata kako na makro, tako i na mikro nivou:

• makro nivo – podaci iz platnog bilansa imaju uticaja na odluke kreatora ekonomske politike (odluke iz domena monetarne, fiskalne, politike deviznog kursa itd.);
• mikro nivo – preduzeća, investitori i pojedinci na osnovu platnog bilansa donose zaključke o poslovnom ambijentu u kome obavljaju svoje ekonomske aktivnosti i donose odluke o budućim ulaganjima i poslovnim aktivnostima.

U platnom bilansu treba razlikovati dve kategorije:

• prihodi u platnom bilansu – predstavljaju sve transakcije u kojima domaća pravna i fizička lica zarađuju inostrani novac (na primer izvoz);
• rashodi u platnom bilansu – sve transakcije u kojima se smanjuje raspoloživa količina strane valute (uvoz).

Zavisno od toga koja od navedenih kategorija je veća razlikujemo:

• deficit platnog bilansa – kada su prihodi manji od rashoda,
• suficit platnog bilansa – kada su prihodi veći od rashoda.

Veoma veliki broj zemalja u svetu danas je suočen sa problemom trgovinskog deficita i deficita platnog bilansa. Kada je deficit platnog bilansa privremen on se može finansirati zaduživanjem države ili korišćenjem deviznih rezervi, korišćenjem kredita ili emitovanjem hartija od vrednosti. Kada je stanje deficita platnog bilansa hronično, tada navedeni načini njegovog pokrića nisu ni dobro ni dovoljno rešenje. Jedini način da se deficit platnog bilansa trajno reši jeste povećanje vrednosti izvoza jer se samo na taj način može doći do priliva deviza.

Devizni kurs

U okviru jedne privrede vrednost roba i usluga predstavljena je njihovim tržišnim cenama. U prometu sa inostranstvom, međutim, javlja se problem različitih valuta u različitim zemljama. Taj problem se rešava putem deviznog kursa kao veoma značajne kategorije u obavljanju međunarodnih transakcija.

Definicija: Devizni kurs predstavlja cenu valute jedne zemlje izraženu u valuti druge zemlje.

Osnovna svrha utvrđivanja deviznog kursa je uspostavljanje veze između domaćih cena i cena u inostranstvu. Domaći novac na domaćem tržištu predstavlja meru vrednosti, a strani novac predstavlja robu koja ima svoju cenu izraženu visinom deviznog kursa.

Potrebno je praviti razliku između nominalnog i realnog deviznog kursa. Nominalni devizni kurs predstavlja broj jedinica domaće valute koji je potreban za kupovinu jedne jedinice strane valute. Tako, na primer, 1 euro može vredeti 100 dinara što znači da je za kupovinu jednog eura u banci potrebno izdvojiti 100 dinara. Takođe, ako zanemarimo postojanje bankarskih provizija, prilikom prodaje jednog eura u banci dobili bismo 100 dinara. Nominalni devizni kurs, dakle, pokazuje u kom odnosu se dve valute mogu razmenjivati. Mogućnost zamene domaće valute za stranu naziva se konvertibilnost.

Devizni kurs, međutim, nije statična kategorija već se manje ili više menja. Do promene deviznog kursa može doći na različite načine i iz različitih razloga:

• apresijacija – do nje dolazi kada, recimo, dođe do rasta dinara u odnosu na euro (ako je sada umesto 100 dinara potrebno izdvojiti 90 dinara za jedan euro); tada kažemo da je dinar apresirao u odnosu na euro;
• depresijacija – suprotna pojava od apresijacije; dinar je depresirao u odnosu na euro ako je potrebno 110 dinara za kupovinu jednog eura.

Do promene deviznog kursa može doći i odlukom države. Tada se mogu pojaviti dva sledeća slučaja:

• devalvacija – odluka države da smanji vrednost domaće valute; dešava se ako, na primer, država odluči da kurs od 100 dinara za euro poveća na 120 dinara za euro;
• revalvacija – suprotna pojava od devalvacije; dešava se, na primer, ako država odluči da poveća vrednost dinara u odnosu na evro (na 80 dinara za evro, na primer).

Nasuprot nominalnom deviznom kursu realni devizni kurs predstavlja odnos stranih i domaćih cena iskazanih u istoj valuti. Drugim rečima, realni devizni kurs predstavlja odnos po kome se mogu zameniti roba i usluge jedne zemlje za robu i usluge druge zemlje. Ako je u Srbiji jedan televizor tri puta jeftiniji nego u, na primer, Španiji, onda bismo mogli zaključiti da je realni devizni kurs 3 televizora u Srbiji prema jednom televizoru u Španiji.

Kakva je veza između realnog i nominalnog deviznog kursa? Ako bismo znali da je nominalni devizni kurs dinara prema euru 100 dinara za jedan euro onda bismo mogli da povežemo ovaj kurs sa realnim deviznim kursom preko prethodnog primera. Pretpostavimo da je cena televizora u Srbiji 10 hiljada dinara. Kako znamo da je televizor u Srbiji tri puta jeftiniji od televizora u Španiji, onda bi realni i nominalni devizni kurs bili jednaki ako bi televizor u Španiji koštao 300 eura (300 eura = 30000 dinara = 3 puta cena televizora u Srbiji). U praksi ovakav slučaj poklapanja nominalnog i realnog deviznog kursa nije, međutim, uvek prisutan.

Izračunavanje realnog deviznog kursa u makroekonomiji se, naravno, nikada ne vrši na osnovu cena samo jednog proizvoda u dve zemlje. Realni devizni kurs između domaće zemlje i neke druge se obračunava upotrebom indeksa cena za domaću i inostranu potrošačku korpu. Realni devizni kurs bi se tada mogao izračunati prema sledećoj formuli:

gde n predstavlja nominalni devizni kurs između domaće i strane valute, P indeks cena za domaću, a za stranu P’ potrošačku korpu.

Realni devizni kurs igra veoma bitnu ulogu u izvoz i uvozu zemlje jer kada kupci iz neke treće zemlje razmišljaju da li da kupe televizor u Srbiji ili Španiji oni će se odlučiti za kupovinu u zemlji gde je taj proizvod jeftiniji (u našem primeru to je televizor u Srbiji). Ako dođe do pada realnog deviznog kursa domaće valute to znači da domaći proizvodi postaju jeftiniji u odnosu na strane zbog čega dolazi do povećanja izvoza. U suprotnom, ako dođe do rasta realnog deviznog kursa domaće valute tada će domaći proizvodi poskupeti u odnosu na strane proizvode zbog čega će doći do povećanja uvoza.

Iako se devizni kurs formira na deviznom tržištu pod dejstvom ponude i tražnje za stranim valutama, u praksi je najčešće slučaj da država svojim instrumentima vrši uticaj na visinu deviznog kursa. Zavisno od načina na koji se devizni kurs utvrđuje razlikujemo:

• fiksni devizni kurs – predstavlja kurs koji je utvrđen i fiksiran od strane centralne banke i koji se ne menja u toku dužeg vremenskog perioda ili se eventualno njegove oscilacije kreću u veoma uskim granicama; u tom slučaju ponuda i tražnja nemaju uticaj na visinu deviznog kursa; centralna banka koja vodi politiku fiksnog deviznog kursa prinuđena je da brani taj kurs kupoprodajom deviza na deviznom tržištu;
• fluktuirajući devizni kurs – predstavlja devizni kurs koji se formira svakodnevno jer je zavisi od trenutnog odnosa ponude i tražnje za stranim valutama.

U praksi, država koristi takozvani mešoviti kurs – to je kurs koji je fluktuirajući, ali i kurs na koji centralna banka utiče svojim intervencijama na deviznom tržištu kada se za to ukaže potreba.