BAZA ZNANJA

Kurs: - Osnovi ekonomije

Modul: Ekonomija kao nauka

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Principi ekonomije

Uvod

Iako su se brojni ekonomisti bavili problemom utvrđivanja osnovnih ekonomskih principa na kojima bi se zasnivalo proučavanje ekonomije, nijedno rešenje nije bilo u toj meri prihvaćeno kao ono koje je ponudio ekonomista Gregori Mankju. Po njemu postoji deset principa ekonomije:

1. Ljudi se suočavaju sa izborom,
2. Trošak određene aktivnosti uključuje i propuštenu dobit od alternativne aktivnosti,
3. Racionalni ljudi misle o marginalnim (graničnim) slučajevima,
4. Ljudi reaguju na podsticaje,
5. Trgovina može koristiti svima,
6. Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti,
7. 7Vlade su ponekad sposobne da poboljšaju tržišne ishode,
8. Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede dobra i usluge,
9. Cene rastu kada Vlada štampa previše novca,
10. Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti.

Prva četiri principa objašnjavaju kako pojedinci donose odluke, sledeća tri kako ljudi odnosno njihove odluke utiču na odluke drugih ljudi, a poslednja tri se odnose na funkcionisanje cele privrede.

Gregori Mankju je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard. Ekonomiju je studirao na Univerzitetu Prinston i Masačusetskom institutu za tehnologiju, a predmeti koje je predavao su makroekonomija, mikroekonomija, statistika i principi ekonomije. Plodan je autor i stalni učesnik u akademskim i ekonomskim raspravama. Navedeni principi su preuzeti iz njegovog verovatno najpoznatijeg dela „Principi ekonomije“. U predgovoru za studente Gregori Mankju daje tri razloga zašto student na početku dvadeset prvog veka treba da studira ekonomiju:

• ekonomija će im pomoći da shvate svet u kome žive,
• ekonomija će ih učiniti pronicljivijim učesnikom u privrednom životu,
• ekonomija će im omogućiti bolje shvatanje mogućnosti i ograničenja ekonomske politike.

Princip 1: Ljudi se suočavaju sa izborom

„Ne postoji besplatan ručak“ – da bismo dobili ono što nam je potrebno najčešće moramo da se odreknemo nečeg drugog. Ako student treba da spremi ispit za predstojeći ispitni rok, on se mora odreći vremena koje provodi pred kompjuterom pregledajući svoje omiljene Internet sajtove kako bi to vreme utrošio na učenje. Ako čovek, na primer, ima ušteđevinu od 50000 dinara, on može izabrati odlazak na odmor ili kupovinu LCD televizora. U svakom slučaju, jednog se mora odreći – odmora ili televizora.

Sličan je slučaj i sa društvom: društvo pred sobom ima dva cilja - pravičnost i efikasnost. Efikasnost podrazumeva dobijanje maksimuma iz ograničenih resursa kojima se raspolaže, dok pravičnost podrazumeva pravednu raspodelu koristi dobijenih upotrebom resursa između članova društva. Vrlo često ta dva cilja su međusobno suprotstavljena. Ako, na primer, društvo želi da pomogne svojim članovima koji iz različitih razloga nisu sposobni da sami obezbede sredstva za život, onda to isto društvo mora da izdvoji određena sredstva u tu svrhu. To znači da ta sredstva ne mogu biti upotrebljena za postizanje drugih ciljeva (na primer za poboljšanje putne infrastrukture ili za otvaranje novih radnih mesta). U ovom konkretnom slučaju povećana je pravičnost nauštrb efikasnosti. Naravno, moguć je i suprotan slučaj – kada društvo smanjuje socijalna davanja kako bi investiralo i na taj način povećalo efikasnost upotrebe sopstvenih resursa. U svakom slučaju, društvo uvek mora da balansira između ova dva cilja.

Princip 2: Trošak određene aktivnosti uključuje i propuštenu dobit od alternativne aktivnosti

Ovaj princip je usko povezan sa prethodnim. Da bismo nešto dobili moramo se odreći nečeg drugog jer uvek raspolažemo ograničenim odnosno oskudnim resursima. Međutim, trošenje resursa da bi se nešto dobilo nije jedini trošak sa kojim se susrećemo u ekonomskom odlučivanju. Donošenje odluke o studiranju ima više pozitivnih strana – sa višim stepenom obrazovanja dobijamo intelektualno obogaćivanje i veće šanse za pronalaženje zadovoljavajućeg i bolje plaćenog posla. Nasuprot tim pozitivnim stranama stoje troškovi studiranja – školarina, literatura, izdaci za stanovanje i hranu itd. Međutim, to nije sve. Najznačajniji trošak čini vreme koje je provedeno na studijama. Treba, dakle, uzeti u obzir i sve druge načine na koje se to vreme može utrošiti. Mankju navodi primer vrhunskih sportista: umesto da studiraju oni se mogu baviti sportom i zaraditi slavu i dovoljno novca. Za njih je studiranje skuplje od samih troškova studiranja jer postoji način da bolje (profitabilnije) iskoriste svoje vreme. Pri razmatranju odluke o studiranju profesionalno bavljenje sportom za njih predstavlja takozvani oportunitetni trošak – najveća propuštena dobit koja je mogla biti ostvarena od aktivnosti koja nije izabrana budući da je izabrana neka druga. Drugim rečima, to je ono čega se neko odriče da bi dobio nešto drugo. Dakle, za vrhunskog sportistu oportunitetni trošak studiranja je veoma visok: to je mogućnost da se u profesionalnom sportu ostvari više nego što se može ostvariti studiranjem. Zato i ne čudi to da su veće šanse da vrhunski sportista pre izabere bavljenje sportom nego studiranje – bavljenje sportom nosi sa sobom manji oportunitetni trošak.

Princip 3: Racionalni ljudi misle o marginalnim (graničnim) slučajevima

Za ekonomiste su veoma bitni marginalni (granični) prihodi i troškovi. Marginalni prihod predstavlja dodatnu korist koju proizvođač ima od proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. S druge strane, marginalni trošak predstavlja trošak koji sa sobom nosi ista ta dodatna jedinica. Ako, na primer, jedno transportno preduzeće koje se bavi putničkim saobraćajem put od Subotice do Beograda košta 10000 dinara i ako pretpostavimo da autobus tog preduzeća ima 50 mesta, onda će prosečni trošak svakog mesta u autobusu biti 200 dinara. Pretpostavimo dalje da je preduzeće prodalo 40 karata odnosno da je ostalo 10 slobodnih mesta. Da li bi onda trebalo primiti putnika koji je za kartu Subotica-Beograd spreman da plati samo 100 dinara? Naravno. Marginalni trošak tog dodatnog putnika je papir koji je potreban za štampanje jedne putne karte – dakle, neznatan. Marginalni prihod, nasuprot tome, iznosi 100 dinara. To je u svakom slučaju više nego što bi se dobilo da mesto ostane upražnjeno.

Isto važi i za preduzeća koja se bave proizvodnjom – proizvodnja dodatnih proizvoda se isplati dok god je marginalni prihod te dodatne jedinice veći od marginalnog troška koji ona sa sobom nosi. Kada se marginalni trošak i marginalni prihod izjednače dostignut je takozvani optimalni obim proizvodnje.

Princip 4: Ljudi reaguju na podsticaje

Pojedinci, ali i preduzeća, pa i država donose odluke tako što upoređuju troškove i koristi. Ako poraste cena sportskih patika marke A, a cena sportskih patika marke B se smanji, onda će se za potrošače smanjiti korist od kupovine patika marke A (jer će porasti troškovi koje podrazumeva njihova kupovina), a povećaće se korist od kupovnine patika B (jer su se smanjili troškovi njihove nabavke). To bi kao rezultat moglo da ima odluku potrošača da umesto patika marke A koje je, recimo, do tada kupovao, kupi patike marke B.

Pošto ljudi reaguju na podsticaje sledi da nosioci državne politike kojima je na raspolaganju veoma širok dijapazon instrumenata ekonomske politike treba pažljivo da odmeravaju koji će od instrumenata upotrebiti da bi kod potrošača i preduzeća proizveli željeni efekat odnosno željeno ponašanje. Na primer, povećanje socijalnih davanja za nezaposlene će (osim što će se efikasnost smanjiti u korist pravičnosti) imati za posledicu da se korist od nalaženja posla smanjuje, a da raste korist od uživanja u dokolici. Povećanje poreza na benzin će uticati na povećanje cene benzina za krajnje potrošače, a to će, opet, najverovatnije izazvati povećano interesovanje potrošača za automobile koji manje troše.

Princip 5: Trgovina može koristiti svima

Trgovina između zemalja podrazumeva konkurenciju u kojoj se nadmeću proizvođači jedne i druge zemlje. Međutim, iako podseća na sportsku utakmicu, trgovina nije igra u kojoj jedna zemlja dobija, a druga gubi. Trgovina između država može doneti koristi i jednoj i drugoj državi jer podstiče konkurenciju i stimuliše zemlje da se bave onim delatnostima koje mogu da obavljaju bolje i efikasnije od drugih. Na taj način, konkurišući jedna drugoj, države obezbeđuju kvalitetnije i jeftinije proizvode svojim građanima. Trgovina i konkurencija podstiču napredak.

Princip 6: Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti

Istorija je pokazala nadmoć tržišnih nad centralno-planskim privredama. U tržišnoj privredi umesto obavezujućih odluka države postoje milioni odluka pojedinaca, domaćinstava, preduzeća. Preduzeća odlučuju šta će proizvoditi, pojedinci šta će raditi, domaćinstva kako će raspoređivati svoj dohodak itd. To znači da tržišna privreda funkcioniše na osnovu ogromnog broja odluka pojedinaca i preduzeća koji svi slede svoje lične interese. Suma svih ličnih interesa i aktivnosti koje se sprovode kako bi ti interesi bili ostvareni čini „nevidljivu ruku tržišta“.

Osnovni instrument koji usmerava ekonomske aktivnosti na tržištu su cene. Visina cena dobara i usluga na tržištu u najvećoj meri opredeljuje odluke privrednih subjekata. Zbog takve prirode cena kao sredstva za prirodno usklađivanje ponude sa tražnjom veoma često se kritikuje državna intervencija na tržištu. To je najočiglednije kod poreza: porezi iskrivljuju cene, menjaju ih, a to, naravno, menja i odluke tržišnih učesnika – pojedinaca, domaćinstava, preduzeća.

Princip 7: Vlade su ponekad sposobne da poboljšaju tržišne ishode

Postizanje pravičnosti i efikasnosti su glavni razlozi za mešanje vlade u ekonomiju. Efikasnost treba da obezbedi postizanje većeg „kolača“ koji će društvo da deli, dok veća pravičnost podrazumeva promenu načina na koji se kolač deli (preraspodela dohotka).

Vlada treba da deluje da bi zaštitila nevidljivu ruku tržišta. Kao prvo, ona treba da obezbedi zaštitu privatne svojine i jednaka prava za sve. Niko neće proizvoditi ako nije uveren da će moći i da prisvoji rezultate svoga rada. Takođe, na tržištu dolazi do pojave različitih imperfektnosti koje utiču na smanjenje efikasnosti i pravednosti. Imperfektnosti tržišta su monopoli i eksterni efekti (eksternalije). Monopol predstavlja ugrožavanje konkurencije u slučajevima kada jedan tržišni učesnik iz različitih razloga ima povlašćeni položaj u odnosu na ostale. Eksternalije predstavljaju uticaj koji jedan tržišni učesnik vrši na drugog, smanjujući ili povećavajući njegove koristi (pozitivne i negativne eksternalije). Na primer, eksterni efekti zagađenja su ti da deo populacije koji naseljava zagađeno područje češće oboleva od određenih bolesti. I monopole i eksternalije vlada treba da suzbija svojim intervencijama i zakonima koje predlaže.

Princip 8: Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede dobra i usluge

Životni standard kao pokazatelj kvaliteta života stanovnika određene zemlje veoma se razlikuje u različitim delovima sveta. Dok je u SAD 1997. dohodak prosečnog Amerikanca iznosio 29000$, iste godine dohodak prosečnog Nigerijca bio je 900$. To znači da je prosečan Amerikanac imao bolji stan, bolji auto, kvalitetniju ishranu, duži životni vek od prosečnog Nigerijca.

Postavlja se pitanje šta uzrokuje ovako velike razlike u dohotku odnosno životnom standardu. Odgovor leži u tome da skoro sve promene životnog standarda mogu da se pripišu produktivnosti zemalja. Produktivnost predstavlja količinu roba i usluga koja se proizvodi u svakom satu radnog vremena. Zemlje u kojima radnici mogu da proizvedu više proizvoda i usluga po jedinici vremena po pravilu imaju i viši životni standard. Takođe, stopa rasta produktivnosti jedne zemlje određuje i stopu rasta dohotka, a samim tim i rast društvenog standarda.

Kreatori državne politike moraju da vode računa o neprekidnom rastu produktivnosti. Oni to mogu činiti ulaganjem u ljudski kapital odnosno obezbeđivanjem povoljnijih uslova za obrazovanje stanovništva. I tu je ponovo potrebno donositi odluke – da li investirati u obrazovanje građana i imati manju produktivnost u sadašnjosti, ali veću u budućnosti, ili investirati u realni kapital (proizvodnja)?

Princip 9: Cene rastu kad Vlada štampa previše novca

Janurara 1921. u Nemačkoj su dnevne novine koštale 0,30 nemačkih maraka. Manje od dve godine kasnije, u novembru 1922, iste te dnevne novine koštale su 70 miliona nemačkih maraka. I cene ostalih proizvoda rasle su na sličan način. Na delu je bila pojava poznata kao inflacija. Koji je uzrok ovako enormnog rasta cena?

U većini slučajeva uzrok dugotrajne visoke inflacije je porast količine novca u opticaju. Vlade svih zemalja postavljaju održanje inflacije na prihvatljivom nivou kao jedan od osnovnih zadataka koje treba sprovesti u toku mandata. Visoka inflacija je povezana sa visokim rastom količine novca u opticaju, a niska inflacija sa niskim rastom količine novca u opticaju. Ako je, dakle, inflaciju tako lako objasniti, zašto onda kreatori državne politike imaju toliko muka sa njom?

Princip 10: Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti

Država u kratkom roku treba da se odluči između dva zla – inflacije i nezaposlenosti. Ako se odluči za smanjenje inflacije, onda će se u kratkom roku suočiti sa povećanjem nezaposlenosti. Ako se, opet, odluči za smanjenje nezaposlenosti, to će u kratkom roku dovesti do povećanja inflacije.

Navedeni princip govori sledeće: ako, recimo, kreatori ekonomske politike odluče da suzbijaju inflaciju, oni će težiti da smanje količinu novca u opticaju. Sa smanjenjem količine novca u opticaju doći će do manje tražnje za proizvodima i uslugama na tržištu (manje novca u opticaju – manje novca za potrošnju) što će dovesti do reagovanja proizvođača (delovanje zakona ponude i tražnje) odnosno do pada cena. Dugoročno gledano, ovakva ekonomska politika dovešće do pada opšteg nivoa cena. Međutim, kratkoročno gledano, sa navedenim padom tražnje i obaranjem cena doći će do manjeg interesovanja proizvođača za povećanjem proizvodnje. Sledeća posledica je pad ponude, a pad ponude znači manju proizvodnju. Smanjivanje proizvodnje znači manju potrebu za radnicima, a manja potreba za radnicima znači njihovo otpuštanje i – povećanje nezaposlenosti.

Iako kontrola količine novca u opticaju ima pozitivne dugoročne efekte, njeni kratkoročni efekti mogu biti veoma bolni. To je samo jedan od primera razlike između efekata određenih ekonomskih mera u kratkom i u dugom roku. I u ovom slučaju država, kao i svi drugi ekonomski subjekti, mora da se suoči sa izborom.