BAZA ZNANJA

Kurs: - Osnovi ekonomije

Modul: Ekonomija kao nauka

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Pojam i istorijski razvoj

Pojam, ciljevi i zadaci ekonomije kao nauke

Reč „ekonomija“ potiče od grčkih reči oikos – kuća, gazdinstvo, domaćinstvo i nomos – zakon, red, pravilo. Tako je ekonomija u antičkoj Grčkoj predstavljala skup pravila i zakona u vođenju domaćinstva. Svako domaćinstvo se u svom svakodnevnom životu suočavalo sa brojnim odlukama – koji član će obavljati koju aktivnost, kada i kako će se aktivnosti obavljati, kako će se raspolagati dohotkom domaćinstva i tako dalje. Zakoni i pravila trebalo je da obezbede mudro vođenje domaćinstva, a mudro vođenje domaćinstva trebalo je da obezbedi opstanak i napredak. Značenje reči ekonomija suštinski se, dakle, nije menjalo ni do danas – to je i dalje skup pravila koji domaćinstvu, preduzeću, državi treba da omoguće razvoj i blagostanje. Zadatak ekonomije kao nauke je proučavanje svih zakonitosti i pravila koja određuju ekonomsku aktivnost ljudi.

Različiti teoretičari su, od samog nastanka ekonomije pa do danas, na različite načine definisali pojam, zadatke i ciljeve ekonomije kao nauke:

• klasično shvatanje ekonomije – ekonomija proučava aktivnost ljudi u procesu stvaranja i raspodele društvenog bogatstva u cilju zadovoljenja ljudskih potreba;
• marksističko shvatanje ekonomije – ekonomija proučava društvene odnose u četiri oblasti čovekovog delanja: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja;
• savremeno shvatanje ekonomije – ekonomija proučava ljudsko ponašanje u izboru između više ciljeva koji se mogu postići oskudnim resursima na osnovu procene njihovih alternativnih upotreba.

Razlike između različitih shvatanja pojma, ciljeva i zadataka ekonomije kao nauke ne potiču samo iz činjenice da su ta shvatanja nastajala u različitim istorijskim periodima i na različitim stupnjevima razvoja ljudskog društva. Zbog uske povezanosti ekonomije i društva razlike između teoretičara nastajale su kako iz naučno-teoretskih tako i iz političkih, ideoloških, filozofskih i drugih razloga.

Tokom XX veka građanska (zapadna) ekonomska misao i marksistička ekonomska misao na različite načine su određivale prirodu ekonomije kao nauke. Marksistička ekonomska misao polazila je od stava da ekonomija predstavlja normativnu nauku, odnosno da ona treba da kritikuje savremeno kapitalističko društvo ukazujući na to kakva bi privreda (ali i društvo) trebalo da bude. Ova ekonomska misao prihvatila je naziv „politička ekonomija“ naglašavajući na taj način društvenu i istorijsku dimenziju ekonomije. S druge strane, građanska ekonomija gradila se kao pozitivna nauka usredsredivši se na analizu stvarnog stanja stvari u ekonomskoj praksi nastojeći da na osnovu te analize povećava efikasnost i predviđa buduća ekonomska kretanja. Istorija je nesumnjivo pokazala superiornost građanske ekonomske misli i superiornost tržišne privrede.

Danas se ekonomija najčešće definiše kao nauka koja proučava na koji način društvo upravlja svojim oskudnim odnosno ograničenim resursima. Ta definicija duguje se Lionelu Robinsu, engleskom ekonomisti koji je ekonomsku aktivnost definisao pomoću dva ključna pojma – oskudnost i izbor. Po njemu, postoje četiri uslova koji jednu aktivnost čine ekonomskom aktivnošću, a to su:

1. postoji više ciljeva koje tom aktivnošću treba ostvariti;
2. ti ciljevi nisu isti – mogu se rangirati po hitnosti i po važnosti;
3. sredstva za ostvarenje navedenih ciljeva moraju biti ograničena (oskudna) – aktivnost koja se ostvaruje trošenjem materijala koga ima u izobilju nije ekonomska aktivnost;
4. sredstva za ostvarenje navedenih ciljeva imaju više alternativnih upotreba – mogu se koristiti u različite svrhe i za postizanje različitih ciljeva.

Zbog svojih najznačajnijih osobina – oskudnosti i izbora, sprovođenje ekonomske aktivnosti podrazumeva odlučivanje. Potrebno je oskudne resurse (resurse kojih nema dovoljno) upotrebiti za postizanje ciljeva koji su među svim postojećim ciljevima najznačajniji. Oskudnost resursa podrazumeva to da ako resurse upotrebimo u jednu svrhu to znači da ih za druge svrhe neće biti dovoljno. Zbog toga pojedinac, domaćinstvo, preduzeće, država – jednom rečju svaki ekonomski subjekt, mora da donosi odluke i vrši izbor ciljeva koji će maksimizirati njegovu korist. Pod pretpostavkom da se ekonomski subjekti ponašaju racionalno možemo reći da potrošač svoj raspoloživi dohodak troši na ona dobra (među svim dobrima raspoloživim na tržištu) koja mu omogućuju što bolje zadovoljavanje različitih potreba. Sa druge strane, proizvođač će svoj dohodak trošiti tako što će vršiti izbor između alternativnih upotreba raspoloživog kapitala izabravši na kraju onu za koju pretpostavlja da će mu doneti najveći profit. Sve potrebe – ni kod potrošača, ni kod proizvođača, ni kod države, ne mogu biti u potpunosti zadovoljene jer su resursi za njihovo zadovoljavanje ograničeni. Ekonomija kao nauka treba da omogući što efikasnije korišćenje oskudnih resursa. Zbog toga se može reći da ekonomija predstavlja nauku o racionalnom izboru.

Istorijski razvoj ekonomije

Osvetljavanje ekonomije kao naučne discipline nemoguće je bez predstavljanja njenog istorijskog razvoja odnosno teorijskih pravaca koji su bili dominantni u različitim istorijskim periodima. Teorijski pravci koji su obeležili istorijski razvoj ekonomije kao nauke su:

• merkantilizam,
• fiziokratska škola,
• klasična politička ekonomija,
• neoklasična politička ekonomija
• ekonomija blagostanja,
• kejnsijanska ekonomija,
• marksistička politička ekonomija,
• savremena ekonomija.

Iako je određenih parcijalnih teorijskih znanja o ekonomiji bilo i u antičkoj Grčkoj (Ksenofon, Platon, Aristotel) nastanak ekonomije kao nauke se uglavnom vezuje za XVII vek i pojavu prvog unekoliko zaokruženog sistema ekonomskog mišljenja – merkantilizma. Merkantilisti su se, kao prvi teoretičari ekonomske misli, prevashodno bavili prometom (trgovinom), a manje proizvodnjom. Smatrali su da se bogatstvo može steći jedino putem spoljne trgovine kao i da se bogatstvo jedne zemlje meri količinom zlata odnosno srebra koji ta zemlja poseduje. Do tih plemenitih metala se može doći samo trgovinom sa inostranstvom, a država svojim intervencionizmom treba da u prometu sa inostranstvom obezbedi suficit. Dakle, merkantilisti su se zalagali za snažnu državu koja treba da obezbedi da prodajom svoje robe u inostranstvu zemlja zaradi više zlata nego što je morala da plati za uvoz robe iz inostranstva. Predstavnici merkantilizma su Tomas Man, Džejms Stjuart, Antoan De Monkretjen, Antonio Sera, Žan Bodin itd.

Nasuprot merkantilistima, fiziokratska škola (nastala u Francuskoj sredinom XVIII veka) za najvažniju delatnost smatrala je poljoprivredu umesto trgovine. Fiziokrati su smatrali da se jedino u poljoprivredi obavlja proizvodni rad, da industrija i zanatstvo samo prerađuju poljoprivredne proizvode, a da trgovina te proizvode premešta iz ruke u ruku. Bili su protiv državne intervencije i zalagali su se za ekonomsku samostalnost svih privrednih subjekata uz prepuštanje privrede prirodnim zakonima tržišta – laissez faire. Najistaknutiji predstavnik fiziokrata bio je Fransoa Kene.

Klasična ekonomija započinje sa pojavom Adama Smita i njegovog dela „Bogatstvo naroda“ (1776.). U osnovi učenja klasične ekonomije je ekonomski liberalizam – slobodno tržište i slobodna konkurencija kao najbolji regulatori funkcionisanja privrednih aktivnosti. Država ne treba da se meša u privredni život već treba da vrši određene javne poslove i obezbeđuje sigurnost građana. David Rikardo kao sledeći predstavnik klasične političke ekonomije (najznačajnije delo „Principi političke ekonomije i oporezivanja“ iz 1817. godine) razvio je teoriju radne vrednosti po kojoj vrednost robe određuje rad koji je uložen u njenu proizvodnju. Još jedan predstavnik ovog pravca je Viljem Peti.

Osnov neoklasične ekonomije je u konceptu marginalne korisnosti i marginalne produktivnosti. Predstavnici su Leon Valras i Alfred Maršal. Maršal je analizirao ponudu, tražnju i mehanizam uspostavljanja tržišne ravnoteže. Neoklasičari se bave razmenom i potrošnjom, kao i izborom potrošača, konkurencijom i maksimiziranjem korisnosti. Protiv su državne intervencije. Vrednost robe je subjektivna (subjektivna teorija vrednosti) i zavisi od korisnosti koju ta roba ima za datog potrošača.

Teoretičari ekonomije blagostanja bave se odnosima između blagostanja društva i blagostanja pojedinca. Po njima, ako se optimizira iskorišćavanje proizvodnih resursa i ako se maksimizira korisnost svih članova društva moguće je postići maksimizaciju društvenog dohotka. Državna intervencija je ne samo poželjna već i neophodna jer slobodna konkurencija nije u stanju da otkloni suprotnosti između privatnih i društvenih interesa. Treba sputavati ekonomske odnosno socijalne razlike i težiti društvenoj harmoniji. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca je italijanski ekonomista Vilfredo Pareto.

Sa pojavom Velike svetske ekonomske krize 1929-33. došlo se do saznanja o neophodnosti mešanja države u privredna kretanja jer tržišni mehanizam nije bio u stanju da se izbori sa pojavom monopola i drugih tržišnih imperfektnosti. Makroekonomska analiza Džona Majnarda Kejnsa i njegovih sledbenika činila je pravac u ekonomskoj teoriji poznat kao kejnzijanizam. Kejns se prevashodno bavio makroekonomijom odnosno ponašanjem agregatnih ekonomskih pokazatelja – štednjom, potrošnjom, investicijama, punom zaposlenošću. Najpoznatije Kejnsovo delo je „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ iz 1936. godine. Zalagao se za intervenciju države koja bi putem mera monetarne i fiskalne politike trebalo da utiče na agregatnu tražnju.

Marksistička politička ekonomija prihvata Rikardovu teoriju radne vrednosti, bavi se problemima eksploatacije radne snage u kapitalizmu i ekonomiju postavlja kao normativnu disciplinu. Predmet političke ekonomije je otkrivanje ekonomskih zakona kretanja kapitalističkog društva.

Savremena ekonomija

Iako je jedna od najizrazitijih karakteristika moderne ekonomije veliki broj različitih ekonomskih teorija, često potpuno suprotnih po svojim zaključcima, ipak se sve te teorije mogu grubo podeliti na dva dominantna pravca – jedan koji se zalaže za slobodno tržište i minimiziranje uloge države i drugi koji polazi od toga da je intervencija države u privredi neophodna. Prvi pravac se označava kao neoklasična škola, a drugi kao neokejnzijanizam. Glavni predstavnici neokejnzijanizma su Džoan Robinson i Nikolas Kaldor.

Između ova dva pravca nalazi se mnoštvo drugih ekonomskih škola i teorija koje sve imaju za cilj da bolje osvetle privredni život i kretanja na tržištu, da nadograde, pa čak i da međusobno povežu ta dva osnovna pravca. Neke od značajnijih škola su:

• škola institucionalista – nastala u SAD početkom XX veka sa Torstenom Veblenom kao glavnim predstavnikom; institucionalisti su smatrali da svaki ekonomski zakon važi samo u određenim uslovima i u okviru datih institucija zbog čega svrhu ekonomije treba tražiti upravo u proučavanju institucija – pravno uspostavljenih ustanova u društvu (privatna svojina, tržište itd.);
• neorikardijanska škola – nastala pod uticajem Jozefa Alojza Šumpetera, a zalagala se za povratak klasičnim uzorima ekonomske nauke;
• velika sinteza – ekonomska škola čiji glavni predstavnik je Pol Semjuelson, a koja se zalagala za pomirenje kejnzijanske makroekonomske teorije i neoklasične maršalijanske mikroekonomske teorije; ključna pitanja na koja ekonomija treba da dâ odgovor su „šta, kako i za koga proizvoditi?“;
• škola teorije igara – nastaje sa radovima Johana Fon Nojmana i Oskara Morgenšterna koji su tržište posmatrali kao skup igrača koji se ponašaju kao učesnici u određenoj igri; rezultat igre zavisi i od ponašanja određenog igrača (tržišnog učesnika), ali i od ponašanja drugih igrača (konkurencije, države); svaki igrač nastoji da poveća svoj dobitak i to na račun smanjenja dobitka protivnika;
• monetarizam – veoma značajan pravac u ekonomskoj teoriji; javlja se sedamdesetih godina XX veka, a tvorac i glavni predstavnik je Milton Fridman; glavna teza ove škole je da poremećaji u privrednom životu nastaju zbog poremećaja u monetarnom sistemu privrede; da bi se izbegli poremećaji (na primer inflacija) stopa rasta novca u opticaju mora da prati stopu rasta proizvodnje;
• škola racionalnih očekivanja – predstavnici su Robert Lukas i Nil Valas; polazeći od shvatanja da su učesnici na tržištu racionalni i da raspolažu svim potrebnim informacijama, dolazi do zaključka da oni mogu ispravno da procenjuju buduća ekonomska kretanja i da zbog toga treba prepustiti tržištu da rešava sve neuravnoteženosti koje se pojavljuju;
• ekonomija ponude – škola čiji su najistaknutiji predstavnici Martin Feldštajn i Artur Lefer; nastala krajem sedamdesetih godina XX veka; zalažu se za deregulaciju u privredi, protiv su intervencionizma i kejnzijanizma; takođe, zalažu se za reformu poreskog sistema u korist bogatih jer polaze od toga da je kod bogatih slojeva veća sklonost štednji nego kod siromašnih; na teorijskim osnovama škole ekonomije ponude zasnivala se ekonomska politika američkog predsednika Ronalda Regana početkom osamdesetih godina XX veka.

I u socijalističkim privredama javljali su se različite škole koje su na različite načine posmatrale ekonomsku stvarnost – to su genetička škola koja je zastupala ideju da ekonomski zakoni deluju i u socijalističkoj privredi i teleološka škola koja se zalagala stvaranje isključivo planske privrede koja bi se zasnivala na projektovanim i teoretski određenim planskim proporcijama i pokazateljima.

Savremene tendencije u razvoju ekonomske misli karakteriše manje interesovanje teoretičara za analizu opštih principa funkcionisanja ekonomskog sistema (problemi vrednosti), dok se mnogo više usmeravaju ka užim oblastima privrednog života i ka analizi pojedinačnih fenomena (teorija inflacije, analiza tržišta radne snage, analiza tržišta kapitala itd.). Takođe, treba istaći i sve veću upotrebu dostignuća nauka kao što su matematika i verovatnoća i statistika u ekonomskoj analizi. Korišćenje tih nauka naročito podstiče visok nivo razvoja koje su u proteklih nekoliko decenija dostigle informatičke tehnologije.