BAZA ZNANJA

Kurs: - Finansijski menadžment

Modul: Osnovi finansijskog menadžmenta i finansiranje preduzeća

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Osnovi finansiranja preduzeća

Finansijski resursi

Finansijski resursi se prema izvorima njihovog nastajanja mogu podeliti na:

• sredstva koja preduzeće stvara na osnovu sopstvenih izvora (akcionarski kapital, ulaganja vlasnika i sl.)
• sredstva ostvarena na finansijskom tržištu kao rezultat operacija hartijama od vrednosti
• sredstva koja se ponovo raspodeljuju, kao što su budžetske subvencije, naknade osiguranja i sl.

Pojam finansiranja

Finansiranje predstavlja dinamički proces koji obuhvata:

1. Pribavljanje novca kao osnovnu komponentu procesa finansiranja.
2. Novac se pribavlja da bi se vršilo njegovo ulaganje u materijalnu, finansijsku  i drugu imovinu. Na ovaj način novac se privremeno imobilizuje i vezuje u različite oblike osnovnih i obrtnih sredstava. Pribavljeni novac treba racionalno ulagati i koristiti ga za one potrebe koje su optimalne i koje obezbeđuju najbolje finansijske rezultate.
3. U fazi vraćanja novca uloženi novac se oslobađa iz kružnog toka poslovanja i ponovo ulaže u skladu sa potrebama preduzeća ili se vraća izvorima od kojih je pribavljen (banke, kreditori...).
4. U poslovanju preduzeća stalno se događaju promene u strukturi imovine i njenim izvorima. Ove promene se moraju oblikovati u cilju usklađivanja izvora finansiranja iskazanih u pasivi sa ulaganjima u aktivi. Ovo usklađivanje se mora obavljati po obimu i roku koji bi trebali da dovedu do sinhronizacije novčanih primanja i izdataka radi obezbeđivanja solventosti preduzeća.

Vrste i izvori finansiranja preduzeća

Prema roku raspoloživosti izvora, finansiranje preduzeća se može podeliti na:

• Kratkoročno čiji izvori su raspoloživi u roku do jedne godine. Ovaj vid finansiranja se po pravilu sme koristiti samo za ulaganja u obrtna sredstva.
• Srednjoročno finansiranje se obavlja u roku od jedne do pet godina. Ono predstavlja pogodan oblik za srednjoročna ulaganja u osnovna sredstva.
• Dugoročno finansiranje je ono čiji je rok duži od 5 godina i ono je najpogodniji izvor finansiranja u osnovna sredstva.

Prema svom poreklu izvori finansiranja se dele na:

• Interne koje je ostvarilo samo preduzeće (amortizacija, zadržana dobit, rezerve )
• Eksterne poput emisije kratkoročnih ili dugoročnih hartija od vrednosti (HOV) ili uzimanja kredita.

Prema vlasništvu izvori finansiranja mogu biti:

• Sopstveni (neročni) i
• Tuđi (ročni)

Načela finansiranja

Načela finansiranja predstavljaju osnovni preduslov uspešnog poslovanja svakog preduzeća. Možemo razlikovati 9 načela finansiranja, i to:

• Načelo sigurnosti
• Načelo stabilnosti
• Načelo likvidnosti
• Načelo solventnosti
• Načelo rentabilnosti
• Načelo fleksibilnosti
• Načelo rizika finansiranja
• Načelo povoljne slike finansiranja
• Načelo nezavisnosti finansiranja

Načelo sigurnosti

Načelo sigurnosti finansiranja zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti, tj. kod kojih je stepen rizika najmanji. Kada preduzeće ulaže novčana sredstva u sopstvene poslovne aktivnosti, susreće se sa rizikom ostvarivanja negativnog finansijskog rezultata, a on raste u uslovima pada proizvodnje, prodaje i prodajnih cena, a rizik se može smanjiti smanjivanjem fiksnih troškova finansiranja (kamata), amortizacije, kao i jačanjem sopstvenih izvora finansiranja.

Kada preduzeće ulaže svoja finansijska sredstva u tuđe poslovne aktivnosti susreće se sa rizikom nemogućnosti naplate potraživanja kako kratkoročnih tako i dugoročnih, a to se može sprečiti prethodnom analizom i ocenom boniteta i kreditne sposobnosti potencijalnih poslovnih partnera. Poverioci su zaštićeni sve dok gubitak preduzeća ne pređe visinu sopstvenog kapitala.

Načelo stabilnosti

Načelo stabilnosti finansiranja obuhvata sposobnost preduzeća da iz sopstvenih izvora finansira prostu reprodukciju, a iz pozajmljenih proširenu reprodukciju tj. razvoj i da pri tom jača sopstveni kapital.

Stabilnost finansiranja izračunava se pomoću koeficijenta u kom se dugoročna imovina deli sa dugoročnim izvorima. Preduzeće treba da teži da koeficijent stabilnosti bude manji od 1 jer tada dugoročnu imovinu finansira iz dugoročnih izvora, ali i iz tih izvora finansira i jedan deo kratkoročne imovine, odnosno obrtnih sredstava.

Načelo likvidnosti

Načelo likvidnosti se može posmatrati u užem i širem smislu.

• U širem smislu likvidnost predstavlja sposobnost pretvaranja delova imovine preduzeća iz jednog u drugi oblik, iz novčanog u nenovčani i obrnuto.
• U užem smislu likvidnost označava sposobnost nenovčane imovine kojom preduzeće raspolaže da se pretvori u novac.

Imovina preduzeća se prema stepenu likvidnosti može podeliti na:

• Imovinu prvog stepena likvidnosti koju sačinjavaju:
  • gotov novac na blagajni
  • potraživanja po viđenju
  • hartije od vrednosti koje su odmah unovčive
     
• Imovinu drugog stepena likvidnosti koju sačinjavaju:
  • hartije od vrednosti koje su unovčive u roku do 30 dana
  • potraživanja od kupaca naplativa u roku do 30 dana
     
• Imovinu trećeg stepena likvidnosti koju sačinjavaju:
  • kratkoročna potraživanja naplativa u roku dužem od 30 dana
  • zalihe gotovih proizvoda, sirovina i materijala

Prilikom analize imovine trećeg stepena likvidnosti treba se imati na umu činjenica da su zalihe gotovih proizvoda likvidnije od zaliha sirovina i materijala.

Načelo solventnosti

Načelo solventnosti predstavlja sposobnost plaćanja svih obaveza u roku njihovog dospeća, u suprotnom,  preduzeće je insolventno. 

Ako je vrednost koeficijenta solventnosti jednak ili veći od 1 preduzeće je tog dana solventno. Insolventnost se lančano širi i prenosi na druga preduzeća kada dužnici ne plaćaju obaveze poveriocima što može da zahvati celokupnu privredu. Likvidnost je važna pretpostavka održavanja solventnosti.

Načelo rentabilnosti

Načelo rentabilnosti predstavlja sposobnost da se ostvare što veći rezultati sa što manjim ulaganjima, odnosno to je sposobnost zarađivanja. Može se izračunati sledećom formulom: 

 čime se dobija rentabilnost sopstvenog kapitala. 

čime se dobija rentabilnost ukupnog kapitala.

Ovo načelo upućuje na to da se novčana sredstva ulažu u poslove koji će se najviše isplatiti. Maksimalni rezultati na dugi rok predstavljaju maksimum periodičnih rezultata pa rukovodstvo preduzeća nastoji da maksimizira periodične rezultate tj. rukovode se principom kratkoročnog maksimalnog dobitka.

Načelo fleksibilnosti

Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se prilagođava različitim uslovima finansiranja. Preduzeće treba da razvije sposobnost da pribavlja dodatni novac iz sopstvenih i tuđih izvora finansiranja. Ovo je značajno sa aspekta razvoja i jačanja preduzeća, ako govorimo o pribavljanju dugoročnih izvora a takođe i kratkoročnih sa aspekata finansiranja  kratkoročne imovine i održavanja solventnosti.

Preduzeće koje ima dobru kreditnu sposobnost i bonitet ima i dobru fleksibilnost jer kao takvo lakše dolazi do neophodnih finansijskih sredstava. Preduzeća  trebaju da pokušaju da razviju i sposobnost da pre vremena otplaćuju dugove, a ovo je naročito pogodno u situacijama kada se na trzištu smanjuju kamatne stope zbog čega raniji krediti postaju preskupi.

Načelo rizika finansiranja 

U toku poslovanja preduzeća pojavljuju se različiti finansijski rizici, a najvažniji su:

• Rizik ostvarenja negativnog finansijskog rezultata koji najčešće prouzrokuje pad proizvodnje i prodaje i pad prodajnih cena. Preduzeće koje ima niske fiksne troškove ima i manji rizik ostvarenja gubitka, pa se ono može više finansirati pomoću duga.
   
• Rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja najčešće nastaje zbog prekida isplaćivanja obaveza od strane preduzeća i njegove insolventnosti. Kada preduzeće ode u likvidaciju poverioci skoro nikada ne mogu u potpunosti da naplate svoja potraživanja, posebno ukoliko je preduzeće poslovalo sa gubitkom koji je veći od sopstvenog kapitala. Zaštita poverilaca je veća što je veći sopstveni kapital i profitabilnost preduzeća.

Načelo povoljne slike finansiranja

Bilans preduzeća daje sliku njegove finansijske situacije. Na osnovu toga ocenjuje se bonitet i atraktivnost ulaganja u preduzeće i od toga zavisi buduće finansiranje preduzeća, njegov rast i razvoj. Zato je interes finansijskog menadžmenta da se u javnosti stvori što povoljnija slika o preduzeću. Sa tog aspekta najvažniji podaci su oni koji govore o strukturi kapitala (vlasništva), o odnosu kratkoročnih i dugoročnih oblika finansiranja, o odnosu imovine i dugova, i o odnosu kratkoročne imovine i kratkoročnih obaveza. 

Načelo nezavisnosti finansiranja

Načelo nezavisnosti finansiranja predstavlja zahtev da se osigura prihvatljiva nezavisnost preduzeća u finansiranju i vođenju poslovne politike. Preduzeće zaduživanjem postaje zavisno od tih izvora pri čemu povećava rizik gubljenja nezavisnosti. Taj rizik se smanjuje povećanjem udela sopstvenog kapitala odnosno smanjenjem udela tuđeg kapitala. Preduzeće je zavisno i od dobavljača, zavisnost je veća kada se oslanja na manji broj dobavljača. Na stepen nezavisnosti utiče i rentabilnost preduzeća, kao i politika raspodele jer preduzeće ne može povećati svoj sopstveni kapital emisijom akcija zbog nedovoljne rentabilnosti. Međutim, treba napomenuti da preduzeće ne sme po svaku cenu da izbegava finansiranje dugom.