BAZA ZNANJA

Kurs: - Osnovi ekonomije

Modul: Makroekonomija

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Ekonomska politika

Pojam ekonomske politike

Od Velike svetske ekonomske krize tridesetih godina XX veka postaje jasno da postoje određene imperfektnosti na tržištu zbog čega se privredni sistem ne može prepustiti isključivo delovanju tržišnog mehanizma. Kako bi se očuvala stabilnost ekonomskog sistema i stvorile pretpostavke za njegov dalji razvoj neophodna je intervencija države i njeno aktivnije angažovanje u privrednom životu.

Od tada do danas pitanje mere u kojoj država treba da reguliše privredna kretanja je neprekidno u centru pažnje ekonomske javnosti. Iako je jasno da su preduzeća u privatnoj svojini znatno efikasnija od javnih i društvenih, jasno je i da se sva preduzeća u privredi ne mogu prepustiti privatnom sektoru (naročito kada se radi o preduzećima koja se bave delatnostima od opštedruštvenog interesa) i da samo država može svojim autoritetom da spreči negativne posledice koje po sistem mogu imati određena ekonomska ponašanja tržišnih subjekata. Ipak, među ekonomskim teoretičarima se neprekidno vodi oštra debata o tome da li angažovanje države u privrednom životu ima više pozitivnih ili negativnih posledica.

Kakav god da je odgovor na to pitanje činjenica je da su savremene privrede takozvane mešovite privrede i da pored tržišnog mehanizma i konkurencije svoj upliv u privredna kretanja ima i država. Taj upliv države se manifestuje kroz ekonomsku politiku koju ona vodi i koja je međusobno uslovljena i povezana sa konkretnim privrednim sistemom.

Definicija: Ekonomska politika predstavlja oblik državne intervencije u ekonomiji i sveukupnost državnih institucija, ustanovljenih pravila i mera putem kojih se ostvaruje delovanje na ekonomski sistem.

Ekonomska politika države je, dakle, skup aktivnosti države kojima ona deluje na ekonomsku aktivnost privrednih subjekata. Razlozi za vođenje ekonomske politike su isti kao razlozi za intervenciju države u privredi - postojanje monopola, eksternih efekata, javnih dobara, javne potrošnje i slično, kao i potreba da se privredna aktivnost na makro nivou usmerava kako bi se na što efikasniji, a opet i na društveno pravedan način postigli ciljevi društva kao celine.

Subjekat odnosno nosilac ekonomske politike je država i njene različite institucije - skupština, vlada, različita ministarstva, centralna banka, organi lokalne samouprave i uprave užih teritorijalnih jedinica itd. Kako su subjekti ekonomske politike pripadnici različitih političkih stranaka koje su na izborima osvojile pravo na formulisanje i vođenje ekonomske politike, logično je da i ekonomska politika bude duboko povezana ne samo sa ekonomijom već i sa samom politikom. Zbog toga ekonomska politika zavisi ne samo od ekonomskih ciljeva društva već i od stranačkih programa partija iz kojih potiču ljudi koji vode državne institucije.

Upravo povezanost ekonomske politike sa politikom i jeste jedan od najvažnijih razloga za sumnje u vezi sa angažovanjem države u privredi - da li će državna administracija voditi ekonomsku politiku u skladu sa sopstvenim ili u skladu sa opštedruštvenim interesima.

Ciljevi ekonomske politike

Ekonomska politika ima pred sobom mnoštvo ciljeva. Ti ciljevi su često komplementarni, ali nisu retki slučajevi u kojima nosioci ekonomske politike imaju pred sobom potpuno suprotstavljene ciljeve kao, na primer, u slučaju kada treba smanjiti budžetsku potrošnju i istovremeno obezbediti zadovoljavajući nivo dohodaka radnika u prosveti i zdravstvu. Zbog postojanja međusobno suprotstavljenih ciljeva potrebno je veoma pažljivo odmeravati prioritete prilikom formulisanja ciljeva ekonomske politike.

Ciljevi ekonomske politike dele se na dugoročne i kratkoročne. Dugoročni (strateški) ciljevi ekonomske politike su:

• ekspanzija proizvodnje,
• povećanje produktivnosti,
• poboljšanje u alokaciji resursa,
• poboljšanje u raspodeli bruto društvenog proizvoda,
• zadovoljenje zajedničkih potreba,
• efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu,
• povećanje konkurentnosti privrede.

Kratkoročni ciljevi ekonomske politike su:

• puna zaposlenost,
• valutna stabilnost i niska inflacija,
• ravnoteža platnog bilansa,
• stabilnost privrednog sistema.

Da bi se ciljevi ekonomske politike mogli postići na zadovoljavajući način potrebno je da cilj kao i subjekti koji će sprovoditi aktivnosti budu što preciznije određeni, da ciljevi budu realni i, ako je moguće, kvantitativno izraženi.

Instrumenti i mere ekonomske politike

Kako bi postigla svoje mnogobrojne ciljeve ekonomska politika mora i da koristi određena sredstva koja će joj omogućiti da do ciljeva dođe. Ta sredstva su instrumenti ekonomske politike i različite mere koje subjekti ekonomske politike sprovode.

Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva kojima se ostvaruju ciljevi ekonomske politike. Promene u instrumentima ekonomske politike uvek utiču na jedan ili više makroekonomskih ciljeva. Kao instrument ekonomske politike mogu se koristiti određene ekonomske veličine, ali i različite kategorije ekonomskog sistema.

Pošto postoji više različitih instrumenata ekonomske politike oni se klasifikuju i to najčešće prema politikama u okviru kojih funkcionišu:

• instrumenti monetarne politike,
• instrumenti fiskalne politike,
• instrumenti politike tržišta rada,
• instrumenti spoljnotrgovinske politike,
• ostali instrumenti ekonomske politike (politika cena, politika regionalnog razvoja, politika robnih rezervi, planiranje, politika socijalne sigurnosti itd.).

Mere ekonomske politike predstavljaju korišćenje određenog instrumenta ekonomske politike u određenom vremenskom periodu kako bi se ostvario jedan ili više ciljeva ekonomske politike. Mera ekonomske politike, prema tome, predstavlja promenu, ukidanje ili uvođenje novog instrumenta ekonomske politike. Ako bi, na primer, nosioci ekonomske politike odlučili da suzbiju inflaciju smanjenjem količine novca u opticaju oni bi tada koristili instrumente monetarne politike, a konkretna mera bi mogla da bude povećanje obavezne rezerve banaka. Takođe, ako bi cilj bio povećanje potrošnje, jedan od načina da se taj cilj ostvari bio bi smanjenje poreza na dohodak građana. U tom slučaju bili bi korišćeni instrumenti fiskalne politike, a konkretna mera bi bila smanjenje poreza.

Monetarna politika

Monetarna politika predstavlja onaj deo ekonomske politike koji država vodi preko svoje centralne banke. Centralna banka zauzima najznačajnije mesto u nacionalnom finansijskom sistemu i ona predstavlja takozvanu banku banaka. Najvažniji zadaci centralne banke su:

• emisije novca - centralna banka kontroliše i sprovodi štampanje novca koji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja; ona takođe davanjem kredita odnosno kupovinom nedospelih potraživanja od banaka stvara primarni novac koji će bankama poslužiti za odobravanje kredita;
• sprovođenje monetarno-kreditne politike - preko eskontne politike, politike operacija na otvorenom tržištu, politike aktiviranja i dezaktiviranja depozita, politike obavezne rezerve;
• stvaranje i sprovođenje spoljne likvidnosti - podrazumeva da centralna banka neprekidno prati platni bilans i putem mera devizne politike i drugih mera povećava izvoz tj. usklađuje uvoz i izvoz, odnosno usklađuje priliv i odliv kapitala;
• obavljenje poslova za račun države - poslovi u vezi sa zaključivanjem i servisiranjem državnih zajmova, naplate poreskih i drugih prihoda u korist države, kreditiranje države za potrebe javne potrošnje.

Pored ostalih poslova koje obavlja centralna banka predstavlja i nosioca monetarne politike kao dela ekonomske politike zemlje. Iako ne može biti potpuno izolovana od nosilaca političke vlasti, neophodno je da centralna banka u što većoj meri bude nezavisna u donošenju svojih odluka kako bi bila usmerena ka postizanju ciljeva ekonomskog sistema, a ne političkih ciljeva.

Ciljevi centralne banke odnosno ciljevi monetarne politike su:

• upravljanje ponudom novca,
• upravljanje nivoom kamatnih stopa,
• stabilnost cena i očuvanje kupovne moći domaćeg novca,
• obezbeđenje privrednog rasta,
• održanje pune zaposlenosti,
• očuvanje spoljnoekonomske ravnoteže i ravnoteže deviznog kursa.

Osnovni zadatak monetarne politike jeste obezbeđivanje optimalne količine novca u opticaju tako da se privredni život neometano odvija, ali i da se istovremeno inflacija drži na prihvatljivom nivou. Da bi se ovaj, ali i ostali zadaci i ciljevi monetarne politike postigli centralna banka kao subjekt te politike koristi sledeće instrumente:

•  politika eskontne stope - njome se definiše osnova za kretanje kamatnih stopa na kredite; eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice (eskont menice predstavlja prodaju nedospelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja); pri opasnosti od inflacije eskontnu stopu treba povećavati, dok se u periodima privredne stagnacije ova stopa smanjuje;
• politika obaveznih rezervi banaka - poslovne banke su dužne da deo svojih novčanih sredstava drže kod centralne banke kao vrstu obezbeđenja kredita za investiranje; kada centralna banka želi da smanji količinu novca u opticaju ona podiže obaveznu rezervu, dok u periodima kada treba povećati količinu novca smanjuje obaveznu rezervu;
• politika operacija na otvorenom tržištu - predstavlja kupoprodaju državnih hartija od vrednosti; ovom merom centralna banka takođe utiče na obim novca u opticaju, a preko novca u opticaju i na obim i dinamiku privredne aktivnosti; prodajom državnih obveznica na otvorenom tržištu centralna banka smanjuje količinu novca u opticaju, dok je otkupom državnih obveznica povećava.

Monetarna politika predstavlja veoma složenu oblast ekonomske politike i može se u zavisnosti od ciljeva koji se žele postići voditi na različite načine. Ipak, grubo posmatrano, postoje dva osnovna načina za vođenje monetarne politike:

1. vođenje ekspanzivne monetarne politike - podrazumeva snižavanje kamatne stope i povećavanje novca u opticaju,
2. vođenje restriktivne monetarne politike - podrazumeva povećavanje kamatne stopi i smanjenje novca u opticaju.

Fiskalna politika

Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike koji je usmeren na korišćenje javnih prihoda i javnih rashoda u svrhu ostvarenja širih ciljeva ekonomskog sistema zemlje. Odmeravanjem visine i strukture javnih prihoda i rashoda država nastoji da utiče na privredne učesnike, usmerava privrednu aktivnosti i obezbeđuje uslove za dalji privredni rast.

Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na sledeći način:

• stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim instrumentima obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonomskih aktivnosti;
• alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno politikom javnih prihoda i javnih rashoda utiče se na odluke privrednih subjekata u vezi sa alokacijom oskudnih resursa na različite delatnosti;
• redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeđuje neometano snabdevanje javnim dobrima, odvijanje javne potrošnje i transfer sredstava prema ugroženim delovima stanovništva.

Fiskalna politika ima svoje globalne i specifične ciljeve. Globalni ciljevi fiskalne politike su:

• privredni rast i razvoj kroz pospešivanje rasta društvenog proizvoda,
• ekonomska ravnoteža i stabilnost cena,
• pravednija raspodela dohotka.

Specifični ciljevi fiskalne politike su:

• finansiranje ponude javnih dobara i usluga,
• ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje,
• stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto društvenog proizvoda, rast zaposlenosti i stabilne cene),
• strukturno-razvojna funkcija.

Osnovne komponente fiskalne politike su:

1. politika javne potrošnje odnosno budžetska politika - budžet predstavlja novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama; politika javne potrošnje definiše načine potrošnje odnosno namenu svih sredstava koja postoje u budžetu; budžet u našoj zemlji predlaže ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skupština i on ima snagu zakona;
2. poreska politika odnosno politika budžetskih prihoda - da bi budžet mogao da se troši za različite namene potrebno je da se odrede načini punjenja budžeta; budžet države se puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz različitih vrsta poreza i drugih izvora koje država odnosno fiskalna vlast prikuplja.

Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su definisani i instrumenti fiskalne politike - nivo budžetske potrošnje, nivoi transfera, autonomni porezi i nivoi poreskih stopa. Fiskalna vlast može na privredne subjekte da utiče i preko budžetske politike i preko politike budžetskih prihoda odnosno i preko javne potrošnje i preko poreske politike. Na primer, ako je cilj nosilaca ekonomske politike u određenom periodu da povećaju ulaganja privrednih subjekata u određenu delatnost onda će vrlo verovatno svim preduzećima koja se odluče na obavljanje te delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj način bi fiskalna vlast uticala na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzeća koja se odluče da uđu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoći (na primer subvencije), onda bi fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni život.

Iako je polje delovanja fiskalne politike mnogo šire, moglo bi se reći da postoje dva osnovna načina za vođenje fiskalne politike:

1. vođenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva niže poreske stope i veću potrošnju države;
2. vođenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa višim poreskim stopama i ograničavanjem državne potrošnje.

Vođenje fiskalne politike ne može biti nezavisno od vođenja monetarne politike, kao što se ni monetarna politika ne može formulisati i sprovoditi bez obzira na način na koji se sprovodi fiskalna politika. One su međusobno povezane ne samo kao delovi ekonomske politike države već i zbog toga što se i jednom i drugom može delovati na iste ekonomske kategorije zbog čega moraju da budu usklađene.