BAZA ZNANJA

Kurs: - Osnovi ekonomije

Modul: Učesnici na tržištu

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Država

Uvod

Do perioda posle I svetskog rata ekonomski teoretičari su se uglavnom zalagali sa slobodno delovanje tržište uvereni da je „nevidljiva ruka tržišta“ u stanju da eliminiše bilo kakvu neravnotežu. Međutim, brz tehnološki razvoj, kao i uvećanje industrijskog i finansijskog kapitala neminovno dovode do promena u strukturi kapitalističke privrede. Dolazi do pojave nepotpune konkurencije i monopola, a zatim i do Velike svetske ekonomske krize 1929-33. Teoretičari počinju da shvataju da monopoli, nepotpuna konkurencija i različite imperfektnosti tržišta nisu samo prolazna pojava, da predstavljaju trajnu stvarnost kapitalističkih privreda i da je neophodna intervencija države kako bi privredni sistem sačuvao stabilnost.


Uloga države u privrednom sistemu menjala se tokom istorije:

• država se javljala kao monopol sile obavljajući tri značajne funkcije – funkciju tržišnog subjekta (kroz osnivanje državnih preduzeća), alokativnu funkciju (kroz mehanizam direktivnog planiranja) i funkciju zaštitnika socijalno ugroženih struktura stanovništva (kroz različita socijalna davanja, besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu itd.); država je ovakvim delovanjem koje je bilo karakteristično za socijalističke zemlje u periodu posle Drugog svetskog rata isključivala tržište i/ili deformisala njegovo delovanje;
• neintervenisanje države u privredi i slobodno delovanje „nevidljive ruke tržišta“ – aktuelno do tridesetih godina XX veka;
• država blagostanja – privredni sistem koji karakteriše demokratski poredak, privredna inicijativa i tržište; država se u ovakvom sistemu javlja kao zaštitnik socijalno ugroženih delova stanovništva i kreator makroekonomske politike;
• kooperativna država – od kraja sedamdesetih godina XX veka kroz procese deregulacije i privatizacije država postaje partner na tržištu postavljajući pravila (zakone) tržišne utakmice i obezbeđujući informacije neophodne za pravilno donošenje tržišnih odluka (kroz strateška ulaganja u naučno-tehnološki razvoj); država motiviše privredne subjekte za ostvarivanje strateških razvojnih ciljeva.

Na početku XXI veka mešanje države u privredni život doživljava se kao manje ili više nužno. Država finansira razvojne i infrastrukturne projekte, obezbeđuje opstanak socijalno ugroženih kategorija, podstiče i usmerava privredni rast, ali i sama učestvuje na tržištu upravljajući preduzećima iz različitih delatnosti (javna preduzeća). Težeći formalno da postigne ciljeve koji se poklapaju sa ciljevima celog društva država, međutim, kako zbog nestručnosti tako i zbog nedobronamernosti državnog aparat, često uspeva dodatno da zakomplikuje privredna kretanja. Zbog toga je „večito pitanje“ opravdanosti intervencije države u privredi i dalje na dnevnom redu ekonomskih teoretičara.

Razlozi za državnu intervenciju

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se mešanje države i njenog aparata u privredu može smatrati opravdanim. To su:

1. regulisanje imperfektnosti koje postoje u savremenim tržišnim privredama, a koje se najčešće ispoljavaju kroz postojanje monopola i kroz potrebu za kontrolisanjem proizvodnje javnih dobara;
2. regulisanje eksternih efekata;
3. preraspodela dohodaka;
4. podsticanje privrednog rasta i održavanje privredne stabilnosti

Pristalice državne intervencije u privredi kao najvažnije razloge za mešanje države u privredni život navode postojanje monopola na tržištu i neophodnost uticaja države na proizvodnju javnih dobara. Monopol predstavlja preduzeće koje obrazuje celokupnu ponudu nekog proizvoda na tržištu, za koji potrošači nemaju alternativu i prinuđeni su da ga kupuju pod uslovima koje monopolski proizvođač diktira. Monopolska pozicija preduzeću omogućava da maksimizira profit ne kroz povećanje proizvodnje već kroz povećanje cena svog proizvoda. Na taj način dolazi do neefikasnosti u proizvodnji jer monopol podrazumeva odsustvo konkurencije, a odsustvo konkurencije, opet, podrazumeva odsustvo pritiska na proizvođače da neprekidno poboljšavaju svoje proizvode i podižu efikasnost. Zbog toga je državna intervencija neophodna jer samo država ima autoritet koji može da omogući das se putem antimonopolskih zakona i ukidanja monopola pojača konkurencija na tržištu.

S druge strane, postoje određena dobra koja treba da su svima dostupna i koja predstavljaju neophodne životne uslove. Takva dobra nazivaju se javna dobra i služe za kolektivnu potrošnju u kojoj nijedan potrošač svojom potrošnjom ne ugrožava potrošnju drugog potrošača. Dobra koja su najčešće primer za javna dobra su saobraćajnice, ulična rasveta, zdravstvene usluge, javna bezbednost, železnica itd. Prepuštanje proizvodnje ovih dobara privatnom sektoru moglo bi da izazove poremećaje u funkcionisanju društva (kroz previsoke cene, neredovnu proizvodnju itd.) zbog čega ta dobra najčešće obezbeđuje država. Finansiranje proizvodnje javnih dobara država obezbeđuje iz javnih prihoda odnosno poreza.

Još jedan razlog za mešanje države je i postojanje takozvanih eksternih efekata. Eksterni efekti predstavljaju pojavu da jedan proizvođač samim obavljanjem svoje proizvodnje ostvaruje efekte koji utiču na njegovu okolinu, na stanovništvo ili druge proizvođače. Najbolji primer eksternih efekata su fabrike čiji pogoni zagađuju životnu okolinu. Ljudi koji žive u prirodnoj sredini koja je zagađena češće oboljevaju zbog čega trpe i oni sami (gubitak zdravlja, češća bolovanja i zbog toga manji dohodak), ali i celo društvo jer kroz više mora da ulaže u sistem zdravstvene zaštite. Zbog toga država donosi zakone kojim kontroliše zagađivanje prirodne sredine, suzbija negativne eksterne efekte i obeštećuje one koji su tim eksternim efektima oštećeni. Ona to čini preko propisivanja standarda u vezi sa zagađivanjem, naplatom takozvanih ekoloških poreza i slično.

U svakom društvu postoje određene kategorije stanovništva koje iz različitih razloga nisu u stanju da zarade dohodak koji bi im omogućio zadovoljavajući životni standard (bolesne osobe i invalidi, lica sa niskim primanjima, nezaposleni itd.). Raspodela dohodaka u tržišnoj privredi vrši se na tržištu odnosno na osnovu konkurencije i delovanja ponude i tražnje. Takva raspodela dohodaka, međutim, nije pravedna i nije u skladu sa idealom države blagostanja kojoj barem formalno teži savremena država. Zbog toga država iz svojih javnih prihoda (dobijenih iz poreza) izdvaja određeni iznos sredstava (socijalna davanja odnosno transferi) vršeći na taj način preraspodelu dohodaka i obezbeđujući pomoć ugroženima odnosno subvencionišući njihovu potrošnju. Tako država ostvaruje i svoju socijalnu funkciju vodeći brigu o onim svojim građanima koji nisu u stanju da sami obezbede dovoljno sredstava za život.

Država sa svoje strane ulaže i napore kako bi obezbedila razvoj i napredak društva i u budućnosti. Ona to čini tako što obezbeđuje povoljne uslove za odvijanje tržišne utakmice kroz donošenje zakona koji stimulišu konkurenciju i pospešuju razvoj. Na taj način država obezbeđuje i uslove za privredni rast jer ulaganjem u povećanje tržišne konkurencije ona ulaže i u povećanje efikasnosti tržišnih učesnika. Takođe, država putem svojih mera održava i privrednu stabilnost koja je neophodna za normalno funkcionisanje privrede jer samo u relativno stabilnim uslovima privredni subjekti mogu da formiraju svoja očekivanja, predviđaju i planiraju.

Oblici državne intervencije

Načini na koje država vrši uticaj na privredu, ali i sama učestvuje u privrednom životu su različiti. Ipak, postoji nekoliko najosnovnijih oblika intervencije koje država najčešće praktikuje:

• država stvara i održava pravni sistem i reguliše privrednu aktivnost – kroz svoju zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast država obezbeđuje stabilnost privrednog sistema, pravila privrednog života, kao i uslove za dalji razvoj i napredak kako privrede, tako i celokupnog društva;
• država proizvodi, ali i kupuje dobra odnosno proizvode i usluge – država se na tržištu javlja i kao veliki potrošač zbog toga što kupuje dobra sa sopstvene potrebe odnosno potrebe administracije, za različite projekte, javne radove i slično; kako je obim potrošnje države veoma veliki, država i na taj način utiče na kretanja na tržištu;
• država vrši transferna plaćanja – kroz obezbeđivanje opstanka i prihvatljivog životnog standarda za ugrožene delove stanovništva država vrši preraspodelu dohotka u privredi;
• država vodi makroekonomsku stabilizacionu politiku – kroz svoju ekonomsku politiku (fiskalnu, monetarnu, deviznu, spoljnotrgovinsku itd.) država obezbeđuje stabilnost ekonomskog sistema i uslove za nesmetano funkcionisanje tržišne privrede
• država vrši alokaciju privrednih resursa – preko različitih mehanizama (porezi, carine, subvencije itd.) država preusmerava privredne resurse iz jednih u druge delove privrede nastojeći na taj način da maksimizira društveni proizvod.

Navedeni su samo najvažniji oblici intervencije države u privredi. Svaki od navedenih razloga za državnu intervenciju i svaki oblik državne intervencije ima i svoju drugu stranu – kada su određeni poslovi u privredi dodeljeni državnom aparatu da ih izvrši uvek može doći do zloupotreba, korupcije, dogovaranja, ispunjavanja kratkoročnih političkih ciljeva koji mogu dovesti do suboptimalnih rešenja. Međutim, kako je pravu meru mešanja države u privredu vrlo teško odrediti, savremenim društvima odnosno državama ostaje da balansiraju između dobrih i loših strana državne intervencije težeći da dobre strane pospeše, a loše suzbiju.