BAZA ZNANJA

Kurs: - Teorija dizajna

Modul: Likovnost u dizajnu

Autor: Test Instruktor

Naziv jedinice: Dominacija

---

Materijali vezani uz ovu lekciju:

- Test dominacija
- Dominacija (PDF dokument)

---

Dominacija (od lat. dominari - gospodariti, vladati, kao i domine - gospodin, gospodar) označava prevlast, ono što se ističe prema ostalom. U likovnom jeziku dominantom nazivamo onaj element koji čini glavni sadržaj i vizuelni centar pozornosti u kompoziciji. Potrebno je neko kontrastno svojstvo prema ostatku kompozicije po kojem će se dominantni lik činiti dominantnim - njegovo isticanje mora biti naglašeno prema celini, a ne samo prema nekom drugom elementu (to znači kako nije dovoljno da je jedan element veći od nekog drugog, već njegova veličina mora nadglasati sve druge veličine unutar formata). Lik može biti dominantan veličinom, oblikom, bojom, tonom, položajem u kompoziciji i sl.

Dominacija je smišljeno likovno insistiranje na uspostavljanju optičkog centra u određenom likovnom prostoru.

Svaki grafički prostor mora biti tako organizovan da se u njemu uvek oseti optički centar. Postoje dva načina uspostavljanja ovog centra. Prvi je klasičan, kada se najinteresantniji deo likovnog ili tematskog događaja smesti u predelu preseka dijagonala, a drugi kada se taj događaj ugradi u bilo koji drugi deo likovne, odnosno grafičke površine.

Dominacija koja je sređena po principu preseka dijagonala naziva se centralna dominacija.

Dominacija koja ističe središte radnje događaja na nekom drugom mestu u okviru kompletnog grafičkog prostora, naziva se decentralna dominacija.

Obe ove dominacije su u istoj funkciji isticanja središta radnje, događaja ili tačnije, fokusiranje na glavni deo događaja.

Postoje tri stepena dominacije i svaki je povezan sa težinom i pozicijom pojedinih objekata u kompoziciji.

• Dominanta: Objekat koji ima najveću vizuelnu težinu i najeksponiraniji je na slici.
• Sub-dominanta: Element sekundarne eksponiranosti tj. sekundarni plan, je element u drugom planu slike.
• Sub-ordinarni: Element sa najmanjom težinom u kompoziciji tj. tercijalni plan, deo je ili se nalazi blizu pozadine slike.

U primeru na slici imamo drveće koje se ponaša kao dominantni element, kuća i brda kao sekundarni elementi i planine kao tercijalni.

 

Dominacija i kontrast ponekad poprimaju isto značenje.

Primer slike "Skidanje Hrista sa krsta"  Pitera Pola Rubensa, slikara epohe baroka o kojoj je bilo više reči u nekoj od prethodnih lekcija, gde dominira figura Hrista i pravednika koji ga skidaju sa istog. Svi zajedno, oni čine dijagonalnu masu tipičnu za dela nastala u baroku gde se insistira na pokretu u dinamici koja je ovde postignuta ne samo volumenima u oblicima, već i upotrebom centralne svetlosti koja u ovom slučaju u kolorističkom smislu ističe figuru Hrista, kao dominantnu u kompoziciji. Zbog već spomenute barokne dijagonalne dominantne figure, predstave su pomerene u levu stranu, tako da se ovde radi o primeru decentralne dominacije.

 

Peter Paul Rubens "Skidanje Hrista sa krsta"

Moguće dominante: oblikom, osvetljenošću i veličinom.

 
Smisao načela dominacije lako možemo osetiti na sebi: mnogo želja istog intenziteta stvara osjećaj rastrzanosti, neodlučnosti i frustacije; želje se mogu sukobljavati i suprotstavljati. Slično je i sa zvukom: mnogo istovetnih zvukova stvara buku; uostalom tzv. "beli šum" i jeste istovremeni zvuk svih čujnih frekvencija, kao i bela boja -  nadražaj  oka istovremenih opazivih frekvencija, tj. boja. Jednaka vrednost nadražaja proizvodi rascepljenost pažnje i osećaj nelagodnosti.
Isto načelo važi u likovnim umetnostima. Dominacija služi akcentovanju na slici, na kojoj vlada jednakost konkurentnih likovnih atrakcija. Tako se sve konkurentne likovne snage podređuju jednoj ideji ili planu.
Pogledajmo dominantne elemente dva primera svetske umetnosti različitih pravaca i vremena nastanka. Prva slika je „Mona Liza", Leonarda da Vinčija, delo najviših umetničkih vrednosti. Radi se o protretu gde se potpuno logično u prvi plan ističe portretisani lik. Ostatak kompozicije je prekriven Leonardovim "sfumatom", tako da se stvara utisak da sekundarnih objekata ni nema, već odmah uskačemo u tercijalni plan gde se nalaze objekti koji grade pozadinu, lirski gotovo fantastični predeo.

 

Druga slika je delo španskog slikara Franciska Goje. To je slika herojskog streljanja gde gestom, bojom i svetlom dominira figura revolucionara, koji herojski stoji pred streljačkim vodom. Radi se ponovo o decentralnoj dominaciji, gde su u sekundarni plan smešteni optuženici koji dolaze pred streljački vod koji takođe pripada ovom planu. U tercijalni plan smešteni su obrisi mesta koji se stapaju sa zlokobnom noći i pojačava se dramski momenat kompozicije. Gradacijom elmenata postiže se izuzetna dinamika i prevazilazi površnost, izazivajući u nama snažne emocije.

             
Ponovo se vraćamo barokonom slikarstvu  i delima Karavađa i Rembranta. Ono što fascinira kod baroknih slikara je upotreba svetlosti da bi se akcentovali pojedini delovi kompozicije tj. istakla dominacija iste, u odnosu na ostale delove predstave.
Koliko je dominacija bila bitna slikarima da bi izdvojili planove, postigli perspektivu i uveli dinamiku, govori angedota vezana za nastanak Rembrantove slike „Noćna Straža" i sudbina koja ga je kasnije zadesila. Naručioci dela, viđenije holandske zanatlije i bankari nisu bili zadovoljni činjenicom da se ne nalaze svi u prvom planu na slici, koja je bila predstava dočeka Katarine Mediči, tako da je cena Rembrantove smišljene upotrebe likovnih elemenata i slikarnih planova bila fatalna za njegovu dalju slikarsku karijeru, jer je preko noći izgubio sve naručioce. Za razliku od njega mi smo dobili delo trajne umetničke vrednosti kome se i danas divimo.
Takođe terminološki, možemo dominaciju odrediti na dva suprotna načina; zamislimo čoveka odevenog u crno, koji nosi beli šal. Šta je dominanta? Količinom, dominirajuća boja je crna, bele ima malo. Ali kao svetlosni akcenat, beli šal je taj kojeg doživljavamo kao isticanje, odnosno dominantu. Bez obzira na lingvističku neodređenost, vizuelni karakter dominante je jasan i često neophodan za izbegavanje nezanimljivosti i monotonije kompozicije. Kao što smo već napomenuli, bez dominante se lako dešava efekat "zidne tapete" - jednoličnost prema kojoj imamo određenu odbojnost posvećivanja vremena za proučavanje, a tako i posmatranje.

---

Smatrate da je ova lekcija korisna?  Preporučite je.

Broj preporuka:5