BAZA ZNANJA

Kurs: - Računovodstvo

Modul: Uvod

Autor: Goran Mitić

Naziv jedinice: Pojam, vrste i uloga Računovodstva

U ovoj nastavnoj jedinici ćemo se upoznati sa pojmom računovodstva, njegovim osnovnim delovima, zadatkom, njegovim korisnicima, osnovnom podelom računovodstva i predmetom njegovog obuhvatanja.

Slika 1.1. Mesto računovodstva u organizacionoj strukturi preduzeća

Računovodstvo se definiše kao podfunkcija funkcije upravljanja. S obzirom na to da računovodstvo predstavlja jedini potpun sistem kvantitativne analize u preduzeću, logično je da zauzima centralno mesto u informisanju menadžmenta preduzeća.  

Računovodstvo je informacioni sistem koji se bavi prepoznavanjem, merenjem, klasifikovanjem, obuhvatanjem i saopštavanjem  informacija o poslovnim i finansijskim aktivnostima organizacije. Knjigovodstvo je računska osnova računovodstva, jer obezbeđuje podatke koji se na različite načine primenjuju u ostalim delovima računovodstva.

Postoji veliki broj definicija računovodstva. Jedna od prihvatljivijih bila bi definicija Komiteta za terminologiju američkog Instituta javnih računovođa, po kojoj je računovodstvo Nauka o beleženju i klasifikovanju poslovnih transakcija i događaja primarno finansijskog karaktera i veština sastavljanja značajnih izveštaja, analize i interpretiranja ovih transakcija i događaja i prenošenja rezultata licima koja moraju doneti odluku ili dati ocenu.

Računovodstvo se sastoji iz sledećih delova:

1. Knjigovodstvo - sistem metoda prikupljanja podataka pomoću dokumenata.
2. Računovodstveno planiranje - koje predstavlja prikupljanje, obradu i prikazivanje podataka o budućem poslovanju.
3. Računovodstvena kontrola - provera računovodstvenih izveštaja, nadzor ispravnosti.
4. Računovodstvena analiza - zadatak je da pomaže u ocenjivanju i kretanju pojednih pojava, da predvidi moguće pravce i intenzitet kretanja, kao i da utvrdi uzroke takvih pojava.
5. Računovodstveno izveštavanje

Računovodstvo ima zadatak obuhvatanja i nadzora nominalnog (finansijskog) i realnog robnog toka. Shodno tome, poslovno računovodstvo ima zadatak količinskog i vrednosnog obuhvatanja i nadzora tokova novca i učinaka koji nastaju u procesu poslovanja.

U skladu sa navedenim, informacije i kontrola predstavljaju osnovne zadatke poslovnog računovodstva. Ovi zadaci imaju karakter internih zadataka, a informacije ne služe samo za kontrolu ekonomičnosti i rentabilnosti, već predstavljaju i osnovu za odlučivanje. Pored internih zadataka, zakonskim propisima nametnut je i eksterni zadatak polaganja računa i informisanja.

Računovodstvo je širi pojam od knjigovodstva, odnosno knjigovodstvo i bilans predstavljaju jedan segment poslovnog računovodstva.

Osnovni “proizvod” rada računovodstva  jesu računovodstvene informacije. Upravo prema tome da li preduzeće  plasira informacije unutar samog preduzeća ili izvan preduzeća, imamo interne i eksterne korisnike računovodstvenih informacija.

Interni korisnici su vlasnici kapitala, organi upravljanja i stručne službe u preduzeću. Država i njeni organi, banke (kao glavni kreditori preduzeća), potencijalni investitori i ostali poverioci (kao npr. dobavljači) su eksterni korisnici računovodstvenih informacija.

Računovodstvo možemo podeliti u odnosu na oblast na koju se odnosi i predmet analize na:

1. Društveno računovodstvo (makroračunovodstvo) – Nastalo je iz potrebe uvida u ekonomsku aktivnost zemlje i rezultate nacioalne privrede. Predmet ovog računovodstva su agregati proizvodnje koji najpotpunije odražavaju rezultate nacionalne privrede – nacionalni dohodak i društveni proizvod.
2. Poslovno računovodstvo (mikroračunovodstvo) – Ono se vodi u preduzeću i odnosi se na ekonomske transakcije u preduzeću i interne i eksterne procese izražene u novcu.

Prema nameni i upotrebi informacija, računovodstvo možemo podeliti i na:

1. Finansijsko računovodstvo – Zasnovano na sistemu dvojnog knjigovodstva. Oslikava odnose preduzeća i okoline. Ima za cilj da obezbedi i analizira informacije o ostvarenim efektima poslovanja, i to prevashodno za eksterne korisnike  (poreski organi, državni organi, razni partneri, akcionari i dr.). S obzirom na to da eksterni korisnici uglavnom nisu zainteresovani za detalje iz poslovanja preduzeća, prezentirane informacije su pretežno globalnog karaktera.
2. Upravljačko računovodstvo –  Prati proces stvaranja učinaka u preduzeću. Informaciona podrška je podrška menadžmentu preduzeća. Ima za cilj obezbeđivanje i analiziranje informacija nužnih za efikasno upravljanje preduzećem, odnosno obezbeđenje informacija za potrebe kontrole, planiranja i poslovnog odlučivanja. Usmerenost računovodstva ka zahtevima upravljanja preduzećem kroz kontrolu i planiranje poslovanja predstavlja suštinu upravljačkog računovodstva.

%%%%%PITANJE_36532%%%%% 

Upravljačko računovodstvo obezbeđuje detaljne informacije iz poslovanja preduzeća. Krajnji produkt finansijskog računovodstva su finansijski izveštaji (bilans stanja i bilans uspeha), koji moraju biti sastavljeni u skladu sa opšteprihvaćenim računovodstvenim principima.

Računovodstvo se postepeno razvijalo od metodologije koja je omogućavala preduzetniku da izmeri efekte preduzetih rizika ili poduhvata do instrumenta kojim se upravlja preduzećem, postajući tako njegova karta i kompas istovremeno.

U okviru računovodstva se izučava ekonomska problematika preduzeća, tj. one promene u preduzeću koje se mogu izraziti vrednosno.

Slika 1.2.

Predmet računovodstvenog programa jeste:

• imovina
• obaveze i
• rezultat preduzeća

Pod imovinom preduzeća podrazumevaju se sva sredstva koja preduzeće koristi radi ostvarenja svojih ciljeva. Ovako definisana imovina označava se kao ukupna ili bruto imovina preduzeća.
  
Dva aspekta posmatranja imovine preduzeća su značajna za računovodstvo. To su: oblik u kome se imovina javlja i izvori iz kojih potiče.

Imovinu jednog preduzeća mogu činiti objekti, prava i novac. Ovako posmatrana imovina označava se kao aktiva preduzeća.

Prema tome u koje svrhe se koristi, imovina preduzeća se može podeliti na: poslovnu i neposlovnu imovinu. Ova podela je značajna zbog toga što, po pravilu, samo poslovna imovina, tj. imovina koja se koristi u obavljanju one delatnosti zbog koje je preduzeće osnovano, učestvuje u stvaranju rezultata.

Neposlovna imovina je ona koja služi za zadovoljenje zajedničkih potreba zaposlenih, na primer: odmarališta, autobusi za prevoz radnika do posla i slično.

Poslovna imovina se, prema ulozi koju ima u poslovnom procesu, odnosno prema dužini vremena potrebnog za prelazak iz novčanog u robni i ponovno u novčani oblik, deli na stalnu i obrtnu imovinu. Stalnu imovinu čine sva ona ulaganja kojima je potrebno više od godine dana da pređu put N - R - P - R1 - N1, odnosno ona ulaganja čiji je koeficijent obrta manji od jedan. Ova ulaganja mogu biti u materijalnom, nematerijalnom i finansijskom obliku. Obrtnu imovinu čine zalihe, potraživanja i gotovina. Ova imovina tokom godine više od jednom pređe pomenuti put, odnosno ima koeficijent obrta veći od jedan.

Kada imovinu posmatramo prema vlasništvu, odnosno izvorima iz kojih potiče, tada govorimo o pasivi. Imovina može poticati od vlasnika ili od poverilaca. Izvori imovine, koji se u računovodstvenoj literaturi označavaju i kao kapital, mogu, dakle, biti sopstveni i pozajmljeni.

Sopstveni kapital, kapital vlasnika, preduzeću stoji na raspolaganju trajno, nema unapred utvrđeni rok dospeća, a po osnovu iz njega mogu nastati isplate čija je visina određena visinom ostvarenog dobitka. Sopstveni kapital preduzeća predstavlja garantnu supstancu za pokriće gubitaka.

Pozajmljeni kapital, odnosno kapital poverilaca, ima unapred utvrđeni rok dospeća, po čijem isteku mora biti vraćen, on predstavlja obavezu za preduzeće. Po osnovu ovog kapitala preduzeće plaća naknadu poveriocima u vidu kamate, čija je visina unapred utvrđena, nezavisno od rezultata poslovanja preduzeća.

Pošto aktiva i pasiva predstavljaju dva aspekta posmatranja jedne te iste imovine preduzeća, onda je razumljivo da između ukupne aktive i pasive mora postojati kvantitativna jednakost!

Pored bruto imovine čija je visina iskazana zbirom aktive, odnosno pasive, za korisnike računovodstvenih informacija značajna je i tzv. neto imovina preduzeća. Pod neto imovinom preduzeća podrazumeva se imovina finansirana iz sopstvenog kapitala. To znači da se visina neto imovine preduzeća može utvrditi kao razlika između bruto (ukupne) imovine preduzeća i njegovih obaveza.

1.1. Šematski prikaz imovine preduzeća